Sećate se, naravno, izvesne čaršijske priče o izvesnom lomljenju kvaka po kancelarijama kad je izvesnik bio naročito nervozan. Nastupili su, avaj, neizvesni dani, traje to već neko vreme, ali reklo bi se da su kvake pregrmele još jednu epizodu. Premda beše gusto.

Na godišnjicu pakla koji se dogodio na ulicama Valjeva, predsednik izjavljuje da mu je izuzetno žao ako je neko dobio „udarac više, dva ili tri“. NJegov izraz lica pak izjavljuje da mu je jedino žao ako je neko dobio udarac manje. Ili dva ili tri. Potom sledi klasično radikalsko „ali“, a za njim spin i relativizovanje, čisto da i ono malo lažne empatije potre. Da bi recept za slatku malu izvrnutu tortu bio potpun, šlag glasi: „Država nikad ne beži od odgovornosti.“

Srbija je u požarima, javašluk je na Gazivodama, jedan Srbin tučen je i mučen na Kosovu. Za to vreme, ovdašnji bog zalazi među smrtnike, bar one koji njegovo duboko saosećanje i milost tobož imaju, jer ga podržavaju. Na one druge podstrekivao je vozače kola, slao stranačke batinaše i policiju, pomilovao ubice u pokušaju – i to svi znamo.

Ono što je, međutim, sada vidljivije nego ikada ranije jeste koliko prezire i ovaj deo naroda koji mu je, kao, po volji: kad se pogledaju snimci, ton i način na koji se obraća roblju koje je došlo da ga moli za ovo i ono, vidi se čovek kome je staž sopstvenog šmiranja dojadio i jedva se suzdržava da ne počne da psuje i bije. Vidi se čovek koji glumata Tita bravara, a u sebi zamišlja kako lomi kvake (dok zamišlja da to nisu kvake). Smaraju ga ljudi jako, ima neki novi tik s usnama: stiska ih kao branu pred jedvazadrživom najezdom pogrda koje se penju uz grlo; dosadna mu je beda sužnjih, koju im je lično organizovao.

Gadi se njihovog žaljenja do mere da ne može da sakrije, trebalo bi da su tu da mu ljube skute i da ga slave – a oni u direktnom prenosu iznose svoj jad. Oličenje te metastaze: žena koja bez pardona priznaje krivično delo pred kamerama i ko zna koliko svedoka. Kaže da su joj opštinari još pre šest godina obećali posao ako obezbedi dovoljno glasova, ali posao do danas nije dobila.

Koje dno je niže: da osoba zna šta zapravo priča, ali nije je briga, ili da je pojava toliko normalizovana da osoba čak i ne zna da izlaže stvar kažnjivu zakonom? Uglavnom, ona ne samo da govori to što govori, nego govori kivna i smatra se oštećenom stranom, te javno ište pravdu.

A onaj ko drži sajt za pritužbe na bahate funkcionere, koji veli „meni, meni to recite, pa ću ja da rešim, ja sve rešavam“, mrtav hladan pita ženu da li je tim povodom išla u opštinu, kod te dvojice što su joj se naobećavali, uz opasku: „To što imate sa njima dvojicom, to ćete s njima dvojicom da rešavate.“ U zagradi, ja rešavam samo probleme tipa svinja u Borči. Ukratko, svespasilac bi da bude viđen kao svespasilac, a istovremeno samo što ne vikne šta me bre smarate tim vašim s*anjima, štrpni pečenje i marš kući da čekaš šest hiljada pomoći što ću da vam podelim od vaših para.

No, kako biva, najveći hitovi nastaju kad se autor muči. Iskra inspiracije javi se kad je najteže, i tako dobismo biser koji je iznerviranom vođi momentalno popravio raspoloženje: šta ćemo s Gazivodama, promenićemo tok Ibra. Zlatno doba je u jeku, i pošto smo sve krive Drine ispravili – sad ćemo da iskrivimo Ibar. Zašto ovo deluje blagotvorno na odasvud nagnječen duh dona Kosibretija? Pa zamislite samo da ste u položaju da bubnete nešto što bi se inače tretiralo kao buncanje s uma sišavšeg, kao nesmešna dosetka pijanog teče na slavi kad uzme da drži banku kako treba rešiti državna pitanja – ali u vašem slučaju tom se izjavom istog trena ozbiljno bave apsolutno svi, od stručnjaka do Edija Rame.

„Ja lupim glupost, pa to postane fraza“, reče u jednoj pesmi Timbe iz Bed Kopija; ovo je viši nivo: ne postane fraza, nego tema. Jer ma kako suludo zvučalo, niko ne bi baš stavio ruku u vatru da namera nije stvarna. Ta vrsta moći nad ljudima sasvim sigurno alhemijski pretače sav onaj do-malopre-gnev u cakleće ciničan kez, kalibra „eto ko sam bre ja“. Kvake mogu da odahnu, za sada.

Mi ne možemo. Jer u danima koji slede začula se nova pretnja: „Završiće se izbori brzo, pobedićemo na tim izborima ubedljivije nego što to očekujete. Kada se izbori završe, nama je potreba ujedinjena zemlja.“ Čitaj: jednoumlje. I pošto istraživanja pokazuju da pola zemlje misli drugačije, ne treba mnogo pogađati kakav je plan da se grafikon sravni.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.