BITI NOVINAR – KAKO SAM POSTAO I O(P)STAO

Prošle subote, pišući o jednoj od mojih prilično redovnih „tezgi“ u ZUM-reporteru, među nesistematično sačuvanim tekstovima, ta dva se podudariše. Jer im je tema da vlasti ne zarezuju ekološke probleme, čak kaštiguju aktiviste, ali kad treba da raspišu samodoprinos, odmah razglase da su im pare potrebne da reše – zagađenje.

Ali, tekst Živorada Kovačevića sa „udicom“ za samodoprinos koji sam kritikovao u ZUM-u juna 1980. u komentaru „Pijenje savske vode“ ima još jednu „gadnu“ komponentu. I sa odstojanja od 46 godina to mi je veliko iznenađenje. Zaboravljeno (potisnuto) mojim pozitivnim stavom o Žikinim društveno-političkim stavovima u vreme njegovog gradonačelništva, a posebno posle „raskida“ sa Slobom.

Naime, Kovačević se u „reklami“ za samodoprinos pobojao da Beograd može da završi u kolapsu i paralisan, ne samo zbog nedostatka čistog vazduha i vode. Nego, citiram svoj tekst: „neće se Beograd ugušiti u svom „sopstvenom smradu i bezvodnosti: tome će bitno doprineti priliv novog „nebegradskog“ stanovništva.“

Jer, Živorad je napisao: „Da je Beograd rastao po stopi Srbije (koju pre svega on podiže), stambenom izgradnjom kakva je bila za ovih deset godina imao bi danas 150.000 stanova više nego domaćinstava, a ne 35.000 manje… Očigledno da bismo odavno rešili svoju nezaposlenost da nije bilo priliva.“

Opširno sam ja „rasturao“ Kovačevićeve teze (a nisam u tom prokaženom socijalizmu proglašavan za teroristu i državnog neprijatelja, a onomad valjda i prvi Piroćanac-ustaša!).

Preneću samo dva među nekoliko stavova protiv Žike, ne bi li mi ostalo prostora za još jednu aktelizaciju: „Ah, taj prokleti priliv… Zlonamerni i brzopleti bi jednostavno uzviknuli ovu parolu za spas Beograda – smrt prilivu. I problem bi bio rešen. Ali daleko od toga. Drug Živorad Kovačević ne nudi takvu parolu. Iako bi, ruku na srce, uz svo dužno poštovanje prema neopreznosti koju ovakvo agitovanje za samodoprinos nužno podrazumeva, ove njegove reči bi lako mogle da pronađu sledbenike okupljene baš pod jednom takvom Beograd-šovinističkom parolom. Ne, on „temeljno“ obrazlaže da se u 50 opština u Srbiji stanovništvo smanjuje, napuštaju se njive i stambeni prostor, ostaju prazne škole.

Jednostavno, kaže ne živi se tamo gde bi se dalo jeftinije živeti. Zaista čudan neki svet – proda ovce, pa trk na Terazije.“
… „S čijim se blagoslovom desilo da upravo Beograd školuje najviše neproizvodnih i visokostručnih zanimanja, pa da svakako i zbog toga nema dovoljno sopstvenih radnika… da li bi Beograd imao industriju koju ima da nije u obliku „priliva“ prikupio radničku kasu koju ima. Jadna bi radnička klasa Beograda bila, ako bi se regrutovala samo iz onih 19 posto autentičnih Beograđana.“

Ali, duh otpora i animoznosti prema drugosti, došljacima, doseljenicima, se i dalje nadvija nad Srbijicom. Eto ja sam smanjio „priliv“ za jednog (ostavivši u Bgd. novih petoro, doduše) i vratio se. Ovde! Gde me jedan bilmezodni domorodac pitao „što sam došao posle 50 godina, kad im je bilo dobro i bez mene“. On je iz redova praunuka i unuka onih, među kojima su neki – kad smo pre 70 godina „prodali ovce“ i došli ovde – govorili da su „pre rata takve po nedelju dana držali u karantnu na brdu da vide da li zaslužuju da se nasele.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.