Kada ispred zgrade u kojoj živi izgori automobil državnog tužioca, plamen ne uništi samo lim i plastiku. U pravnoj teoriji i svakom uređenom poretku, to je otvoreni akt terora i direktan udar na državni suverenitet. Kada gori imovina onoga ko u ime naroda goni učinioce krivičnih dela, poruka podzemlja je kratka i jasna: „Mi smo država.“

Pogledi javnosti se u takvim situacijama logično okreću ka Andrićevom vencu. Ne zato što iko od predsednika Republike očekuje da preuzme policijsku značku, vodi istragu ili vrši uviđaj na zgarištu, to bi bilo protivustavno zalaženje u nadležnosti drugih organa. Očekuje se reakcija sa najviše tačke državnog autoriteta. Zato je pokušaj da se ovakav događaj svede na „rutinsku stvar u nadležnosti MUP-a“ dubok pravni i politički promašaj.

Iskustvo ozbiljnih država uči nas da se snaga sistema meri upravo odgovorom na napade na delioce pravde. Kada su 1992. godine u bombaškim napadima stradali tužioci Đovani Falkone i Paolo Borselino, italijanski državni vrh nije slao saopštenja da je reč o lokalnom incidentu. Država je napad na tužioce proglasila udarom na samu Republiku: na Siciliju je poslato 5.000 vojnika, doneti su vanredni zakoni, a pravosuđe je stavljeno pod potpunu zaštitu svih državnih resursa. Slično je i u Americi, gde se svako zastrašivanje federalnog tužioca automatski tretira kao pretnja po nacionalnu bezbednost, jer tužilac u sudnici ne zastupa sebe, već suverenitet naroda. Nijedan ozbiljan sistem ne tretira paljenje imovine tužioca kao privatnu štetu.

Pravni argumenti koji bi poslužili za opravdanje pasivnosti šefa države padaju već pri jednostavnom čitanju Ustava. Pre svega, član 112 obavezuje predsednika da „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“. Kako je pravosuđe po članu četiri jedna od tri ravnopravne grane vlasti, fizički napad na tužioca predstavlja napad na samu državu. Ako predsednik u tom trenutku ne stane u zaštitu integriteta te grane vlasti, on svesno pristaje na podelu društva na zaštićene pojedince i one koji su ostavljeni na milost i nemilost podzemlju.

Osim toga, član 149 jamči nezavisnost pravosudnih organa. Tužilac koji radi u strahu za sopstvenu bezbednost i bezbednost svoje porodice ne može delovati nezavisno, čime se direktno urušava vladavina prava. Iako predsednik nema operativnu komandu nad policijom, on predsedava Savetom za nacionalnu bezbednost. Paljenje automobila tužiocu nije prekršaj iz saobraćaja, već bezbednosni događaj prvog reda koji zahteva hitnu sednicu tog tela i mobilizaciju svih bezbednosnih službi.

Najzad, tu je i sama zakletva. Tekst iz člana 114 Ustava, u kom se predsednik obavezuje da će sve svoje snage posvetiti očuvanju ustavnog poretka i zakona, ima i svoju duboku simboličku težinu. Ruka predsednika Republike dok izgovara te reči ne stoji na običnom papiru, već na replici Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg spomenika srpske pismenosti i državnosti, ispod kojeg se nalazi sam Ustav.

Ta simbolika spaja vekovni kontinuitet države sa savremenim poretkom. Zakletva položena nad Jevanđeljem ne obavezuje na protokolarna obraćanja u mirnim vremenima, već na odlučnost kada je država napadnuta. Svaki sat ćutanja dok gori imovina onih koji štite zakon pretvara tu zakletvu u prazne reči. Kada država ustukne pred palikućama, to nije samo neuspeh policije na terenu, to je trenutak u kom šef države zaboravlja nad čim je položio svoju ruku.

Autor je direktor nacionalnog odbora IAESTE

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.