Za Crvenu zvezdu počeo sam da navijam još daleke 1947. godine. Kao gimnazijalac odlazio sam redovno na Marakanu, a kasnije sam njene fudbalere posmatrao i na nekim utakmicama u gradovima Jugoslavije, a i u inostranstvu.

Posle fudbalera, počeo sam da pratim igre i Zvezdinih košarkaša i košarkašica, pa sam se negde u osamdesetim godinama prošlog veka našao i u upravi KK Crvena zvezda, gde sam pomagao u radu omladinske ekipe.

Došle su zatim lude ratne godine, bombardovanje i sveopšti haos, posle koga sam prestao da odlazim na Mali Kalemegdan iako danas ne mogu da se setim nekog pravog povoda za svoju odluku.

Nije me više bilo ni na Marakani, postao sam navijač u papučama i ispred televizora, ali sam nastavio da se radujem ili sekiram u zavisnosti od toga kako moj omiljeni tim prolazi.

Danas sam – u dubokoj starosti – prešao u novu fazu svog navijanja. Niti se radujem kad Zvezda pobedi, niti sam žalostan kad izgubi.

Jednostavno sam se „oladio“ kao navijač, a za što – kako mi se čini – imam dva razloga.

Prvi je: što u sastavima fudbalskog i košarkaškog tima ima više od polovine stranaca, pa je veoma čudno i neprihvatljivo da oni nose Zvezdino ime, a drugi – Ili je on, možda, prvi – što sam stekao utisak da su sudije koje sude utakmice tima sa Marakane pod direktnim uticajem „predsednika svih građana Srbije“ i neostvarenog vođa Zvezdinih navijača.

Neko će, možda, reći da ovo nisu dovoljni razlozi da se „oladim“ kao navijač. I verovatno će biti u pravu.

Vojislav M. Stanojčić

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.