Preteško je pisati ove redove, o tuzi u svom rodnom mestu, o odumiranju zavičaja, i to jednog od najlepših krajeva u zemlji. O Donjem Milanovcu, varoši bogate istorijske prošlosti, nekadašnjoj Porečkoj nahiji, donjomilanovačkom srezu i opštini, u kome su rođeni Starina Novak, Kapetan Miša Anastasijević, Tenka, predsednik Praviteljstvujušćeg sovjeta, ljudi koji su obeležili jednu epohu i sa ponosom nosili svoj zavičaj, Poreč, a od 1832. godine Milanovac, kasnije Donji.

Moj zavičaj je u svojoj istoriji preživljavao teške trenutke i tri seobe, poslednju 1971, kada je potopljen i iz vode iznikao nov, lep i u velikoj ekspanziji. Hotel „Lepenski Vir“, tri fabrike: „Poreč“, „Megaplast“, „Fep“ i ZZ „Sloga“, sve je nestalo devedesetih i u prvoj deceniji novog milenijuma (osim hotela), čak ni mesna zajednica ne funkcioniše (nema predsednika – istekao mandat).

Od skoro četiri hiljade stanovnika, danas teško da ima i hiljadu ljudi. Masovno se umire i odlazi „trbuhom za kruhom“. Zdravstvena zaštita i svaka druga je na vrlo niskom nivou.

Bez obzira na to što se radi više nego ikad na infrastrukturnom polju, čini se da je sve uzalud. Nema naroda, i bez ijedne fabrike za jednu do dve decenije neće biti uopšte ljudi.

Kumovala je tome uveliko i sama država svojom centralizovanom politikom i nebrigom o selima i malim mestima. To je krah politike Srbije, najveća rana.

I nije to samo priča o Donjem Milanovcu, već o svakoj varošici u Srbiji.

Hoćemo li se pretvoriti i živeti samo u četiri grada-polisa, pitanje je za nadležne institucije Republike Srbije.

Ako se sadašnji trend nastavi, izgleda da hoće, vrlo teško i pogubno. Teritorija bez ljudi je prazna površina bez duše.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.