Novi Sad nakon frtalj veka, proživljava svoje prvo leto bez Exita. Jul se tako pretvorio u avgust, koji grad ostavi u betončini, vrelini i nedostatku sadržaja, čekajući jesen i povratak studenata.

U brutalnom obračunu sa kulturnom scenom čiji su delovi izrazili podršku studentima, slobodi izražavanja i misli, bez novca, institucionalne pomoći ali i svake druge, ostali su i najveći festivali i događaji. Novi Sad, kao mesto iz koje je pobuna krenula, posebno je stradao.

Exit i Tamburica fest se zbog izostanka podrške ove godine ne održavaju, Šekspir festival za sada je odložen. Bez velike većine novca ostalo je i Sterijino pozorje koje je izgurano na mišiće i bez odličnog međunarodno programa „Krugovi“.

Prestali su da se finansiraju i svi programi i događaji Akademije umetnosti u Novom Sadu, ali i poznati festivali poput Novog tvrđava teatra, Festivala ekološkog pozorišta za decu iz Bačke Palanke, te projekti Novosadskog pozorišta.

Lista onih koji su ostali bez novca je podugačka, ali Exit je najbolji primer ko i kako vlada ovom zemljom.

Da se razumemo, festival je uvek sarađivao sa „donosiocima odluka“. Novce su dobijali iz sve tri kase – gradske, pokrajinske i državne.

Prvi koji su pretili da će ga ukinuti bili su upravo radikali, ali kada je Maja Gojković pobedila 2004. godine i postala gradonačelnica, upriličila je domaćinski sastanak sa predstavnicima festivala. Saradnja je nastavljena.

Stvari su prodrmane tek dolaskom neoradikala, odnosno SNS-a, ali samo i isključivo iz njihove želje da ovladaju svakim delom ovog hepeninga, te zlatne novosadske koke. Da baš svaka namontirana točilica na Tvrđavi pretoči i deo zarade u njihov džep.

Tako je promenjena ekipa ljudi koja vodi festival, pa po vertikali sve do dole i ostali, od onih koji su obezbeđivali tehničke uslove pa do onih koji su dizajnirali flajere. To je osetila i publika, domaća pre svih.

U alavosti je stradala „novosadska ulica“, koja je zatvorena i opasana metalnim ogradama, a gde je godinama unazad, domaća ekipa u kafićima i ateljeima, mogla da se osveži za dinare, ali i nešto pristupačniju cenu.

Kada je počela pobuna, Exit se nije javno oglašavao. Podrške, pre svega ljudi koji tamo rade je dakako bilo, u smislu donacija studentima u blokadi. Pomalo isprovocirani od izvođača koji su nastupali na festivalu, Exit je na Instagramu javno podržao studente. I to je bilo dovoljno režimu da se krene u beskompromisni obračun.

Ta podrška Exita nastavljena je javno kako su tekli protesti i festival je prošle godine održan bez podrške iz budžeta, ali u znaku podrške studentima. Ove godine, izgleda, to se ipak više tako nije moglo organizovati.

Naprednjaci su pokazali da im nije važan ni najpoznatiji festival koji smo ikada imali, što nije čudno, jer su dokazali i da im nije važno celokupno obrazovanje kao takvo, ali je ipak pomalo zanimljivo što su bili spremni da se odreknu i svog tog novca samo ako se, pa makar posredno, dirne u lik i delo predsednika.

Exit ako se ikada vrati, više neće biti isti, ali ne zbog njega, nego grada u kojem se održava, a koji još dugo neće biti onaj grad koji su mladi ljudi voleli da biraju za nastavak svog života upravo zbog ambijenta i atmosfere koju je stvarao.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.