Iako je javna tajna da policajci čuvaju kriminalce i ljude bliske kriminalnim krugovima, da se nije dogodilo ubistvo na Senjaku, javnost se verovatno ne bi mnogo bavila ovim pitanjem.

Dodatnu pažnju javnosti za ovu društvenu anomaliju privukao je i sam predsednik, koji je nakon ovog događaja najavio donošenje posebnog zakona koji će policajcima zabranjivati čuvanje kriminalaca, iako i sadašnji to eksplicitno zabranjuje.

Treba biti pošten i reći da ovu praksu u policiji nije patentirala ova vlast, jer je ona postojala i pre nje.

Ipak, ono što ovaj režim odlikuje jeste to što je uspeo da i one zatečene zloupotrebe institucija koje je zatekao usavrši do tančina.

Danas gotovo svaki kriminalac ima svog ličnog policajca, pa ne čudi da jednog Zvonka Veselinovića ili Milana Radojičića čuvaju policajci iz naših najelitnijih jedinica.

Ono što je razlika između nekada i sada jeste to što su policajci pre dolaska SNS-a na vlast uglavnom samoinicijativno štitili ljude koje bi trebalo da hapse i to se radilo u tajnosti, dok je danas ovo sistemska pojava.

Svaki policajac koji štiti nekog kriminalca ili „kontroverznog biznismena“ to radi uz blagoslov svojih nadređenih, bez bojazni da će zbog toga snositi posledice.

Kako ova vlast sve više opstaje isključivo zbog tesne saradnje sa organizovanim kriminalom, njoj je veoma u interesu da ljude koji dolaze iz tog sveta po svaku cenu zaštiti, jer oni imaju običaj da se s vremena na vreme međusobno tamane.

Pošto je još uvek nemoguće da tim ljudima institucionalno pruže policijsku zaštitu, vlastodršci su jednostavno rešili da im iznajmljuju policajce „na crno“, jer je veoma teško dokazati da policajac u svoje slobodno vreme ili u toku svog radnog vremena obezbeđuje nekog kriminalca.

Čak i kada novinari dođu do imena, prezimena i jedinice u kojoj ti policajci rade, kao što su to saznale kolege sa N1, Vučić i legendarni pukovnik Repac, kako mu predsednik od milja tepa, jednostavno će reći da to nije tačno. Još će predsednik iskoristiti priliku da po običaju zameni teze i objasni nam kako su Veselinović i Radojičić dva uboga srpska rodoljuba koji su zbog svog patriotizma postali lovina belosvetskih dušmana.

Kada bi država zaista htela da iskoreni ovu pojavu u policiji, to bi se vrlo jednostavno uradilo tako što bi Sektor unutrašnje kontrole (SUK) sproveo nešto što se zove test integriteta i tako prikupio dokaze o tome da određeni policajci čuvaju kriminalce. Naravno, to se u ovim političkim okolnostima prosto neće dogoditi.

Ipak, to što novinari uspevaju da saznaju imena policajaca koji obezbeđuju one koje ne bi smeli, veliki je pomak. To možda neće mnogo koristiti u ovom trenutku, ali hoće za lustraciju, koja, i ako ne bude sveobuhvatna, MUP ne sme da zaobiđe, ukoliko kanimo da koliko-toliko upristojimo policiju u nekim budućim vremenima.