Пише: Лука Кешељевић

Од Црне Горе нема мање државе са већом понудом идентитета. Прва група су старомодни Срби који не желе да уносе никакве новине него се држе старине. Једном ријечју, одбацују сваку могућност националног инжењеринга.

Другој групи припадају Црногорци који тврде да немају ништа са Србима. У том настојању покушавају да створе потпуно нови идентитет са новим језиком и новом црквом. Тако су произвели и више него што су им биле првобитне намјере. Па ту имате јотовану и нејотовану варијанту црногорског језика, као и неколико фракција у цркви. У трећој групи или на трећем путу су они који покушавају да буду нешто између. Они су мало Срби, мало Црногорци, Срби – Црногорци, црногорски Срби, српски Црногорци. Пласирају често тезу да су Срби и Црногорци „два ока у глави“, а познати су као заговорници дуалистичког идентитета.

Идентитет је по свом значењу једнакост са самим собом, то је само-идентификација, само-одређење или себе-одређење. У то улазе категорије као што су историја, култура, духовност и тсл. Дакле, у Црној Гори се од нечег најпростијег прави загонетка. Све три групе, иако до те мјере супротстављене, имају по нешто заједничко. Прве двије су у апсолутној супротстављености.

Наиме, интегрални Срби се држе традиције, прихватају датост да је формирање нација завршено у Новом вијеку, док друга група то одбија, па је темељ њихове идеологије диктат совјетске Коминтерне, чије је одлуке потврдила нелегална и нелегитимна одлука другог засиједања АВНОЈ-а у Јајцу, 29.11.1943. То им дође као темељ. На том темељу се пружају зидови и кров, који су ужурбано постављени у ери постмодернизма.

Ту је и парадоксалност њеног постојања, јер нација је нововјековна категорија, дакле, настала у ери модерности, па постмодернизам као опозив модернизма не може никако стварати нације. Изузетак је на просторима бивше Југославије, гдје се не само утемељују нове нације, већ се из деценије у деценију мијењају чак и имена нација и држава. Тако је то када се са становишта постмодернизма покуша развити идеја модернизма. Тако то испада када се у нечему касни бар двјеста година. Интегрални Срби из Црне Горе прихватају традицију, не уводе никакве новине, настављају континуитет, док Црногорци праве потпуни рез, истискују сваку повезаност са српством, селективно употребљавају историју, чињенице често извлаче из контекста. Те двије групе, дакле, немају ничег заједничког, њихове визије прошлости, садашњости и будућности су потпуно супротне и те групе само су по томе идентичне што немају ничег заједничког.Сада имамо, дакле, располућену Црну Гору. Када се почне трећим или средњим (ни тамо си – ни ‘вамо си) путем који заступају дуалисти, ствар постаје још замршенија и загонетка већа.

Тако исказ: „Црна Гора је и црногорска и српска“ је устаљени примјер ни тамо си – ни ‘вамо си пута. Овај исказ, очигледно, признаје неки српски елемент у Црној Гори.

Они се често и формално декларишу као Срби. Међутим, са српством изједначавају црногорство и тиме ствар чине несхватљивом. Не желе објаснити шта је ту црногорство, а шта српство. Имплицитно остављају да је црногорство национална одредница, јер се доводи у исту раван са српством. Ако те категорије национално не изједначава, дуалиста одмах пада у своју замку, јер заборавља да Црну Гору нијесу градили и ширили само Црногорци – људи из Старе Црне Горе и да данашња Црна Гора није исто што и Стара Црна Гора. Стога он свој став треба да прошири да је Црна Гора не само црногорска, већ и херцеговачка, бокешка и старосрбијанска.

Дуалиста није необразован, нити неинформисан, већ када би овим елементима проширио став, његов софизам да је „Црна Гора и црногорска и српска“ би пао у воду. Ту се види да је метода његовог доказивања идентична Црногорцима који немају ништа са Србима.Даље, општепозната је чињеница да су признању Књажевине Црне Горе Херцеговци допринијели ништа мање од Црногораца. Довољни су примјери: Граховац, Муратовица, Дуга, Вучји До, заузеће Никшића. Дуалисти, као ни Црногорци, Херцеговце не помињу из простог разлога што то угрожава самосврховитост црногорске државности. Борбе су се водиле ради слободе и јединства српског народа, а не ради црногорске државности и самобитности. Црногорац то негира, а дуалиста прећуткује, али с истим циљем.Даље, да мало прођемо кроз фразу да из Србије не треба „увозити“ српство, јер српства има у Црној Гори. Прво, дуалиста остаје дужан одговор на питање: Ко српство увози из Србије? Јесу ли то појединци или институције?Друго питање је: Шта значи увоз српства из Србије?Појам „увоза“ српства из Србије и констатација да „Црна Гора има доста српства“ наводи на закључак да српство из Црне Горе – наравно, само по дуалистичкој концепцији – није исто што и српство као такво. Из тога се закључује да црногорско српство није српство, чим се оно омеђује и чим се не дозвољава „увоз“ српства. Потом, одакле то црногорско, аутентично, изворно српство? Дуалиста нарочито воли да говори о Косовском завјету како је он аутентично црногорско српство. А одакле је Косовски завјет? Па, са Косова, како му и име каже. А, гдје је Косово? До пада под турску власт то је била српска земља. И под турском окупацијом било је српска земља. Од 1912, опет је у саставу Србије. Дакле, Косовски завјет као темељ црногорског српства, ипак је „увезен“ из Србије. Пардон, можда се сам увезао. Како на том завјету почива цио српски народ, отпада прича како је то „аутентично“, посебно црногорско српство.

Је ли „увоз“ српства из Србије у Црну Гору једносмјеран или, ипак, двосмјеран? Како окарактерисати то што стоји Његошев велелепни споменик између зграда Филозофског факултета и Ректората у Београду?

Да ли је то „увоз“ српства из Црне Горе у Србију? Ако су се „Вучићеви“ Срби дрзнули да без дозволе Црногораца и дуалиста „увозе“ српство из Србије, како се онда неко дрзну да у Србију „увози“ српство из Црне Горе?

Continue Reading