У једној од београдских улица постоји место у којем као да је време успорило.

Старинске фризерске столице, четке за бријање, креме и лосиони подсећају на време када су овакве радње биле важан део свакодневног живота града.

Они који су овде долазили пре готово сто година тражили су услуге лицоукрашитеља. Данас традицију салона у Улици краља Петра наставља Олгица Обешва, која у њему ради од 1969. године.

Са супругом Зораном, којег је упознала у средњој фризерској школи, провела је деценије у салону. Заједно су радили, смејали се и славили празнике, док су сталне муштерије временом постајале пријатељи.

„У овој радњи радим од 1969. године. Ово је радња мог мужа, од његовог тече и тетке. Поред је била женска фризерска радња“, присећа се Олгица Обешва.

У салону се највише разговарало о фудбалу и читале су се новине. Комшије су знале да могу да рачунају на помоћ, а Олгица се, како каже, у почетку понашала као и свака друга радница, па многи нису ни знали да је Зоранова супруга.

Уз осмех се присећа и свакодневних ситуација које су обележиле живот у радњи, попут оне када би Зоран брисао излог, док су комшинице у шали коментарисале да имају среће што им мужеви не раде исто.

Салон су посећивали и књижевници, лекари и људи из јавног живота. Међу успоменама остале су и приче о муштеријама које су одлазиле у иностранство, али нису заборављале свог берберина.

Док се Београд мења и модернизује, ова фризерска радња остаје место сусрета, разговора и сећања. У њој се не чува само занат већ и део духа старог града.