Ćutanje tokom rasprave ne znači uvek da se neko slaže sa sagovornikom ili da je ostao smiren. Ponekad je to način da se osoba zaštiti od snažnih emocija, kritike ili reakcija sa kojima teško izlazi na kraj. Iako povlačenje iz rasprave može da spreči da se razgovor dodatno zaoštri, stalno prećutkivanje sopstvenih potreba može da ostavi važne probleme nerešenim.

Vremenom se tako mogu nagomilati frustracija i emocionalna iscrpljenost. Ipak, razlozi za ćutanje nisu uvek isti, pa se samo na osnovu takvog ponašanja ne može zaključiti kakva je nečija ličnost.

Nekim ljudima potrebno je vreme da saberu misli pre nego što odgovore, dok se drugi plaše osude ili su navikli da neslaganje dovodi do svađe. Dešava se i da stres bude toliko intenzivan da osoba teško pronalazi prave reči.

Zato je važno razlikovati kratku pauzu koja pomaže da se razgovor smiri od navike da se o problemima uopšte ne govori. Izbegavanje impulsivne reakcije može biti korisno, ali mnogo zavisi od toga da li osoba kasnije dobija priliku da iznese svoje mišljenje i da li se u odnosu oseća sigurno.

Foto: Luis Santos / Panthermedia / Profimedia / Profimedia

+2

Galerija

Svađa

U psihologiji se potiskivanje emocionalnog izražavanja odnosi na pokušaj da se spreči spoljašnje ispoljavanje osećanja. Istraživanje objavljeno 2003. godine u časopisu Emotion ukazalo je na to da skrivanje emocionalnih reakcija tokom neprijatnih razgovora može da oteža komunikaciju i pojača stresne reakcije kod učesnika.

To ne znači da svaka osoba koja ćuti potiskuje emocije. Međutim, kada se nečije brige i potrebe iznova zanemaruju, može nastati raskorak između onoga što osoba oseća i onoga što uspeva da saopšti. Razlog zbog kojeg je došlo do sukoba tada može ostati prisutan čak i kada se razgovor završi bez povišenih tonova.

Nezadovoljstvo se ne javlja posle svake prekinute rasprave, ali može da se razvija kada osoba ima utisak da njene potrebe nisu prepoznate i da nema dovoljno prostora da izrazi svoje mišljenje.

To se može primetiti kroz nekoliko obrazaca ponašanja. Neko, na primer, pristaje na odluke, a kasnije oseća ljutnju jer nije učestvovao u njihovom donošenju. Drugi iznova razmišlja o razgovorima u kojima nije uspeo da se zauzme za sebe ili izbegava važne teme zbog straha od reakcije partnera i članova porodice.

Mogući znaci su i osećaj iscrpljenosti već pri pomisli na razgovor u kojem bi moglo doći do neslaganja, kao i gomilanje sitnih zamerki koje na kraju dovode do burne reakcije zbog naizgled beznačajne situacije.

Ipak, nijedan od ovih znakova sam po sebi nije dovoljan da bi se sa sigurnošću zaključilo šta osoba proživljava.

Asertivna komunikacija podrazumeva jasno izražavanje mišljenja i postavljanje granica bez napadanja sagovornika. Umesto optužbi, korisno je objasniti šta je zasmetalo, na primer: "Osećao/la sam se neprijatno kada se to dogodilo".

Kada emocije postanu previše intenzivne, može se zatražiti pauza i dogovoriti nastavak razgovora, uz spremnost da se sasluša druga strana bez automatskog odustajanja od sopstvenog stava.

Ipak, nije svaka situacija pogodna za otvoreno suprotstavljanje. Kada postoje pretnje, agresivno ponašanje ili rizik od nasilja, izbegavanje rasprave može biti način zaštite, a bezbednost je važnija od potrebe da osoba odmah iznese svoje mišljenje.

Ako ne može slobodno da govori bez straha od kažnjavanja ili zastrašivanja, važno je da potraži podršku osobe od poverenja ili odgovarajućih stručnih službi.

BONUS VIDEO:

(Tupi.fm)

Svađa, rasprava (Foto: ChatGPT / AI)

Svađa (Foto: Luis Santos / Panthermedia / Profimedia / Profimedia)