Пише: Мишо Вујовић 

Из рукописа “Бифе Вашингтон”

Те вечери, пре него што су се врата отворила, у ваздуху се појавила нелагода. Као да је неко отворио фрижидер са устајалим киселим купусом.
Онда је ушао Јовица Куртон. Он није Кафкин Јозеф К, а још мање онај Курир Јовица — последњи бранитељ СФРЈ, Титов пионир из Словеније, који је хапшен заједно са државном заставом.
Кроз живот није ишао — провлачио се. Као масна мрља кроз државни тепих који све упија, али ништа не чисти. Нос који осети корист пре него што се понуди, уши навучене као антена на сваки шапат, и уста жабе што гута све — муве, прилике, туђе слабости. Поглед ситан, али активан; онај што не гледа човека, већ корист иза њега. Ходао је као да нема тежину, а остављао је траг који се не пере.
Природно станиште: кафана.
Функција: посредник.
Опсег услуге: од места у студентском дому до инвалидске пензије.
Морал: у расулу, али жилав као коров из запуштеног воћњака.
Сео је без питања. Такви људи никад не питају они процењују.
„Куртон у оставци“, прошапта неко.
Надимак му није био шала. Био је дијагноза. Сам га је градио, циглу по циглу, латексом и алкохолом, са провинцијалном потребом да импресионира присутне. Кад попије — а пио је системски — из џепа би истресао шаку презерватива на сто као ратна одликовања. Лупнули би о сто са сувом звучношћу доказног материјала. Није морао да се хвали. Реквизити су говорили уместо њега.
Те вечери није их извадио. Само је ставио руке на сто, као да нешто ипак броји.
Дада га је гледао преко чаше.
„Чух да си опет у промету.“
„Ја никад нисам ван промета“, рече Јовица. „Ко не уме да се снађе, дође код мене.“
Небојша се благо насмеши.
„Снађе… или изгуби нешто уз пут?“
Јовица слегну раменима.
„Свако плаћа свој део. Ја само повезујем.“
„Не повезујеш“, тихо ће Дада. „Ти вежеш. И онда затежеш.“
Јовица се насмеја. Поглед му кратко севну, па се угаси.
„Сви сте ви морални док вам нешто не затреба.“
Тај „мачо“ са стомаком стеоне краве није био ни сенка свога трагично преминулог брата — хуманог горштака који се по мећавама пробијао санкама до завејаних села и износио болесне до прве здравствене установе.
Лаки и Јовица — два света. Као да је у једној породици неко био уљез.
„Твој брат је помагао људима у невољи а ти од невоље живиш“, рече
Бора.
„Емоције не хране породицу“, одговори Јовица.
„Тачно“, рече Небојша. „Али лешинарење храни само апетит.“
Бора спусти чаше. Нико се није смејао.
„А доктор?“ упита неко. „Шта каже Ф-шифра ових дана?“
„Доктор је склоњен“, кратко одговори.
„А ти?“
„Ја сам чист. Али ми нови газда није веровао”.
“ Како да ти верује кад си штампарију срозао до стечаја, а у стечајну масу си и себе уградио и то по килу живе ваге”, добаци Небојша.
Дада отпухну дим споро.
„Ти ниси прљав, Јово. Ти си клизав. Разлика је у томе што прљавштина може да се опере.”
Јовица је устао мало прерано.
„Имате ви много времена за филозофију. Ја имам састанак.“
„С ким?“ пита Небојша.
„С будућношћу.“
Дада га погледа мирно.
„Кад је видиш, реци јој да не прима посреднике.“
Врата су се затворила.
Није био крупна звер. Није имао храбрости за велики криминал. Био је ситни шибицар система, паразит који живи од туђег посрнућа. Довољно мали да преживи сваки режим. Довољно безначајан да никада не одговара. Полусвет га је прихватио као сналажљивог профитера, човека који увек зна где је излаз. Биле су то “срећне “ деведесете када се није страдало од трипера већ од метка. Јови је куртон сачувао главу док му је карактер остао завејан у врлетима Дурмитора.