Potpredsednica Glavnog odbora Srpske napredne stranke Ana Brnabić izjavila je za Danas da zna identitet devetogodišnjeg dečaka, koji joj se požalio da svakodnevno trpi nasilje i vređanje zbog političkog opredeljenja svoje majke.

Ipak, kako je dodala, to nije prijavila nadležnim službama, niti je pitala tog dečaka da li je on to uradio.

„Znam identitet tog dečaka, ali da li vi mislite da će njemu biti lakše ako javno kažem ko je? Ili će mu biti teže? I njemu, i njegovoj majci kojoj je, valjda, malo patnje nanelo to što joj maltretiraju sina zbog njenih političkih ubeđenja“, pitala je ona.

Svoja saznanja je, podsetila je, podelila sa javnošću.

„Eto, neko je po prvi put čuo da se tako nešto dešava u Srbiji. Nisam pitala tog dečaka da li je prijavio. Umesto toga, obavestila sam celokupnu javnost kako bih apelovala na razum, podsetila sve nas da su takve stvari apsolutno nedopustive“, navela je Brnabić u pisanom odgovoru Danasu.

Podsetimo, Brnabić je detalje susreta sa dečakom u Grošnici kod Kragujevca prenela simpatizerima SNS prilikom posete Zmajevu, pojasnivši da ju je dečak najpre zamolio da se fotografišu, a potom je poželeo nešto da joj šapne.

„Rekao mi je: ‘Želim da vam kažem da mene svakoga dana na igralištu i u parkiću tuku, maltretiraju, muče i vređaju. Zovu me ćaci samo zato što moja majka voli Aleksandra Vučića’”, prenela je Brnabić navodne dečakove reči, što je bio povod da je pitamo da li zna identitet dečaka, da li on pohađa osnovnu školu u Grošnici, da li je svoja saznanja o tome da je dete žrtva vršnjačkog nasilja prenela nekoj nadležnoj instituciji, te šta će preduzeti da se ovaj slučaj ispita i da nadležni reaguju, ako se ispostavi da su navodi dečaka tačni.

U odgovoru našoj redakciji Ana Brnabić nam se najpre zahvalila što smo se konačno zainteresovali za temu politički motivisanog vršnjačkog nasilja nad decom, dodajući da nam iskreno zavidi ukoliko se sa ovakvim vidom nasilja u prethodne skoro dve godine nismo susreli i ukoliko smo o takvom nasilju prvi put čuli od nje tokom njenog govora u Vrbasu, u naselju Zmajevo.

„Istovremeno, moram da kažem da sumnjam u to, jer je bilo u potpunosti nemoguće izbeći scene koje su se tokom blokada škola pojavljivale u medijima, a u kojima su mnogi uživali i njima se ponosili, kada jedna grupa dece koja je za blokadu škola, viče ‘ćaci’, dobacuje i ometa drugu decu koja su došla u školu da pohađaju nastavu. Neverovatno je da vam je promakla i informacija da je jedan vaš kolega, novinar, otvoreno promovisao praksu da se prave spiskovi dece i roditelja koji žele da idu u školu, a kako bi se onda isti ti izolovali od strane ostalih koji zastupaju stav da škole moraju biti u blokadi. No, dobro. Moguće je da ništa od toga niste ni videli ni čuli. Uzmimo da je tako“, ističe Brnabić.

Kaže da ju je priča dečaka iz Kragujevca, koga je upoznala u Grošnici, duboko potresla.

„Ne zato što je to prva takva priča koju sam čula. Nažalost, čula sam ih mnogo od dece koju je neko odlučio da žigoše kao ‘ćacije’. Jedna od prvih takvih priča koje sam čula bila je, za neverovati, u Doboju, Bosni i Hercegovini, kada sam posetila porodicu Miloša Pavlovića. Njegovi mlađi brat i sestra su mi pričali o tome kako njih, u Doboju (!), maltretiraju da su ‘ćaci’, kako im se podsmevaju, kako ne žele više da se druže sa njima, kako više nisu ‘kul’, jer je sramota biti ‘ćaci’. Neverovatno je da je takva vrsta vršnjačkog nasilja stigla i do Doboja, ali da vi ni za jedan takav slučaj do sada niste čuli u Srbiji“, navodi Brnabić.

Priča dečaka iz Kragujevca ju je pogodila zbog toga što ju je on lično zamolio da joj ispriča.

„A šta nakon takve priče da kažete dečaku? Da će sve biti dobro? Da je normalno to što mu se dešava? Da izdrži? Na to ne postoji odgovor. Samo da se zapitate kako smo došli do toga da je prihvatljivo, u nekim delovima društva čak pohvalno vršnjačko nasilje, i to zbog politike i političkih stavova i preferenci njihovih roditelja“, ističe Brnabić, koja se pita „kako nam je do juče vršnjačko nasilje bilo jedan od najvažnijih i najtežih problema u društvu (s čime je potpuno saglasna), ali odjednom, to više niti je nasilje, niti je problem, ukoliko se radi o „ćacima“.

Brnabić navodi i da joj je, nakon što je sišla sa bine u Zmajevu, prišla još jedna majka da joj kaže da se isto dešava njenoj ćerki.

„I još jedan otac, da mi kaže da kroz isto prolaze i njegovo dvoje dece. I opet kažem, zavidim vam što vi za ovakve slučajeve nikada niste čuli i što niste svesni da kroz ovakvu bol i pratnju prolaze deca koja su žigosana kao ‘ćaci'“, kaže Brnabić.

Iznela je i lični primer.

„Kada sam, tokom prošle godine, jedno popodne odvela sina na trening, prišao mi je jedan dečak da me pita da li možemo da se slikamo. Nakon što smo se slikali, samo mi je rekao: drago mi je što smo se fotografisali, samo hoću da znate da nisam ‘ćaci’. I on je, tako mali, osećao potrebu da se definiše u odnosu na to – kaže Brnabić.

Dodaje da primera vršnjačkog nasilja nad „ćacijima“ i „ćacadi“ u ovoj zemlji, pa nažalost i tamo odakle su „ćaci“ poreklom, ima toliko da svi zajedno treba da se posramimo.

„Manje mi koji se tome suprotstavljamo, a više oni koji to pozdravljaju i ne vide problem u tome“, smatra Brnabić.

Ona je upitala kako će nadležni da reaguju ako je ovakva vrsta diskriminacije toliko rasprostranjena, zahvaljujući onima koji se bore za „lepšu i bolju“ Srbiju.

„Čak i deca igraju i skaču uz Beogradski sindikat dok pevaju ‘Ko ne skače, taj je ćaci, ko je ćaci – j*** mu na faci’ – i to apsolutno niko ko je uz Studentsku listu ne osudi? Na ovakve stvari treba da reaguje celo društvo zajedno – nadležne institucije, organizacije civilnog društva, mediji, Vi i ja, svaki pojedinac. Dokle god reaguju samo nadležne insitucije, ‘ćaci’ će ostati ‘ćaci’ i trpeće sve veće nasilje“, uverena je Ana Brnabić.