Njujorški ugostitelji našli su se pred novi izazovom, piše njihov najpoznatiji gradski list. U lokale im dolaze neobični likovi koji naručuju hranu i dok jedu, nešto mrmljaju i tu i tamo se osvrnu da sagledaju ambijent. Svi nose cvikere. Par dana kasnije u objekat navali narod u ogromnim brojevima, prave selfije sa gazdom i osobljem i saopštavaju im da su postali “viralni”.

Naravno, reč je o food–vlogerima, ali nove generacije. Ono što su njihovi prethodnici pre kovida snimali telefonima i kačili po mrežama ovi beleže uz pomoć Gugl naočara. Jedino što ih odaje je led lampica koja se upali kada je kamera aktivna, što je znak da se snima. Pod uslovom da užurbani kelner na to uopšte obraća pažnju.

Mišljenja o ovoj praksi su podeljena. Nekima je to simpatično i korisno jer dovodi nove mušterije, kakva god da je kritika, dovoljno je da su primećeni. Drugi su veoma nezadovoljni i kažu da ne žele da ih iko snima bez njihovog pristanka. Ni ta vrsta reklame im ne odgovara jer im navlači masu koja suštinski nije zainteresovana za njihovu hranu ili koktele već bi da se ogrebu o malo pregleda kada okače dokaz da su bili na mestu koje je ove nedelje trendi. A takvi znaju da rasteraju redovne mušterije, one od kojih takvi restorani žive.

Još gore je kada vloger uvuče nesvesnog ugostitelja u neki razgovor o politici i onda to objavi, neretko praveći nekome pakao od života. Problem je u tome što stvari sve brže izmiču kontroli. U SAD građanin sme da snima na javnim mestima, uključujuči državne šaltere, to se smatra pravom proisteklim iz Prvog amandmana američkog Ustava. S druge strane, privatnost ličnog poseda je neprikosnovena. Restorani su negde na pola puta – jesu javna mesta, ali na privatnom posedu. U najmanju ruku, snimanje bi moralo da se obznani, mnogo glasnije od upaljene lampice na naočarima.

Argument za ovakvu vrstu snimanja je autentičnost. Vloger nam prikazuje doživljaj iz prvog lica, svi u restoranu su spontani jer nemaju osećaj da su snimani i mogli bismo da mu poverujemo da je usluga bila dobra ili ne. Za razliku od snimanja telefonom, ovo je manje teatralno i manje agresivno. Kritika je demokratizovana jer je svaki posetilac potencijalni influenser; u zavisnosti od kvaliteta njegove kritike, dobre ili loše, algoritam može da ga pogura u neslućene visine.

Argumenti protiv je da ugostitelji imaju osećaj kako su pod stalnim pritiskom javnosti i da im se svaka izgovorena reč i gest mere i procenjuju. To posao čini stresnijim, samim tim otežava pružanje dobre usluge. Jedan loš trenutak može da im obezvredi godine vrednog rada, a sa toliko skrivenih kamera i namera ogromne su šanse da će takvi momenti biti zabeleženi. Zauvek.

Konačno, tu su i ocene posetilaca, samo sada pojačane pratećim videom, tako da deluju autentičnije. A kada sve mora da dobije zvezdice, lajkove i komentar, gubi se sposobnost da se nešto jednostavno doživi. Ručak postaje sadržaj. Restoran postaje scenografija. Gosti postaju publika jedni drugima. Život postaje rijaliti, odnosno estradizovana verzija samog sebe.

Njujorške kafedžije ozbiljno razmišljaju da se izbore za lokale bez prisustva kamera, baš kao što su se izborili za izbacivanje cigareta. Neće to ići lako jer je konsenzus oko kamera bliži tome da imamo pravo na informaciju. Bilo da se radi o snimku posluživanja ili našoj proceni usluge koju dajemo lajkom i anlajkom. Jedino im preostaje da i sami stave naočare i krenu da snimaju vlogere, ocenjuju im napojnice i mljackanje.