Svojevremeno se Dragoslav Šekularac hvalio kako ima dva fakulteta, levu i desnu nogu. I tu smo već u problemu. Zna li svaki čitalac ovo teksta ko je i šta je bio Šekularac – jedan od najatraktivnijih fudbalera kojeg je ovaj geografski prostor ikada imao.

Razlog zašto ga spominjemo nije samo pitanje kako bi se takav talenat uklopio u današnji fudbal gde je umeće s loptom samo preduslov za karijeru. Upitno je i to kako bi se njegovi fakulteti snašli s loptom kojom se igra na aktuelnom svetskom prvenstvu u fudbalu u SAD, Meksiku i Kanadi. Lopta se zbog tri zemlje domaćina zove Trionda, mada bi joj primerenije ime bilo trioda. Jer je puna elektronike samo sa jednim ciljem – da nam precizno pokaže ko ju je i u kom deliću sekunde dodirnuo i da li je celim svojim obimom prešla neku od linija na terenu. Linije se, valjda, i dalje obeležavaju običnim krečom.

Unutar njene bešavne membrane od samo četiri panela skriven je senzor koji pulsira frekvencijom od 500 herca. To znači da ova lopta 500 puta u sekundi šalje informaciju o svojoj poziciji u prostoru, mereći svaki felš, ubrzanje i mikro-kontakt. Umesto sudijskih procena da li je napadač zakačio loptu vrhom kopačke ili ju je defanzivac primirio rukom, VAR soba sada dobija grafikone nalik na EKG. Ako linija skoči, greh je počinjen.

Podaci se prenose preko lokalne Ultra-Wideband mreže direktno do krovnih kamera, spajajući u milisekundi pozicije igrača i lopte. Kako bi se neutralisalo 14 grama silicijuma i plastike u jednom panelu, Adidas je morao da ugradi kontra-tegove u ostale delove da golmani ponovo ne bi kukali na nepredvidive putanje.

Trionda se pre meča ne pumpa samo vazduhom, već i strujom na indukcionim punjačima, budući da poseduje aktivnu elektroniku koja ne radi ako nema napunjenu bateriju. Oko terena se nalazi 24 do 28 prijemnih antena koje komuniciraju sa loptom.

Ova kibernetska sfera napravljena je tako da štedi struju. Kada miruje na travi ili u svlačionici, senzor automatski prelazi u mod hibernacije. Čim je igrač dotakne, sistem se budi i počinje da strimuje podatke. Ne treba davati nove ideje, ali nema nikakvih prepreka da se vreme igranja skrati na 30 minuta po poluvremenu, ali da se računa samo ono kada je lopta aktivna, eventualno da se tolerišu tri sekunde mirovanja zbog nekog ultra kreativnog driblinga.

Naravno da i ova lopta dolazi sa aerodinamčkim kontroverzama, manjim nego prethodna, ali primetnim, sudeći po istraživanju profesora Džona Erika Gofa sa univerziteta Pjudžet Saund. Lopta dostiže svoj kritični aerodinamički otpor na brzini od 43 kilometra na čas, znatno niže od prethodnih. To znači da će u igrama na kratkim distancama, poput kornera ili slobodnih udaraca, leteti savršeno stabilno i bez nepredvidivog krivudanja. Međutim, pri ispucavanjima golmana sa linije, otpor vazduha će je usporiti ranije, pa će dugi pasovi sletati nekoliko metara kraće nego što su igrači navikli.

Ali, da li je tehnologija potpuno poništila ideju fer-pleja? Jer, čak i kada je igrač spreman da prizna da je poslednji dotakao loptu pre njenog odlaska u aut ili da ju je dirnuo rukom, da li je njegovo priznanje jače od podataka koji su očitali senzori? I da li treba bez griže savesti da prihvati tu kompjutersku presudu i nastavi da igra sve dok i njega ne armiramo senzorima, a onda ga zamenimo savršenim robotom pa neka pobeđuju oni koji umeju bolje da ga pokreću.

Srećna okolonost je da se ova lopta još ne povezuje sa mobilnim telefonom, potrebna joj je moćna infrastruktura kakva ne postoji na lokalnom poljančetu. Bude li sledeća verzija unapređena u tom smislu Šekularčevi fakulteti svešće se na nivo više škole, a i to će biti oročeno na četiri godine, maksimum.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!