Nema ničeg dramatičnog u tome što je jedna televizija (Happy) zamenila žive prezentere modelima veštačke inteligencije. Bilo bi pristojno da su tu promenu najavili i razglasili, verovatno bi im to donelo i dodatnu gledanost, barem prva tri dana koliko to, obično, potraje. Nije bez marketinške logike ni ovaj drugi plan, da se ta promena “prećuti” i puste društvene mreže da naprave još veću reklamu. Verovatno sada više ljudi čeka da tamo krenu vesti pa da provere sebe ‒ mogu li zaista da prepoznaju da to nisu živi ljudi.

Ako nam nije problematično to što su alati veštačke inteligencije zamenili prevodioce i lektore, što masovno kodiraju i ostavljaju IT-evce bez posla, što nam pronalaze jeftinije avio karte i aranžmane smanjujući agencijske provizije i plate radnika u turizmu i još mnogo takvih primera, zašto se javnost ili barem jedan njen deo toliko uzbudila zbog TV lica?

Ima više odgovora, ali više je onih u domenu naše nenaviknutosti na promene nego što ima realnih razloga za strah.

Krenimo najpre sa pozitivnim promenama koje prezenteri VI donose. Najpre, ne prave greške niti lapsuse. Akcenat im je dosta dobar, mada povremeno probije neki drugi region, što je posledica govora na “malom” jeziku jer se za treniranje koriste i srodni jezici iz okoline. To će se brzo usavršiti. Dalje, ne prave pitanje zbog noćnih smena, mogu da rade na više jezika, ne trebaju im ni godišnji odmor niti slobodni dani, ne troše na garderobu i šminku, spremni su istog trenutka kada im urednik ubaci tekst u sistem.

To znači da su idealni za vanredne situacije, kada treba brzo “ući u studio”, a emocije prilagođavaju događaju o kojem čitaju vest.

S druge strane, najveća mana takvog prezentera je to što nije živ. Publika se vezuje za osobu, zaljubljuje u nju na ovaj ili onaj način, nekada je spontana ljudska reakcija potrebnija od savršene digitalne. Iako su za televizijske vesti presudni urednici i novinari, smatra se da i čovek-prezenter nosi neku odgovornost. Odnosno da i to doprinosi (ne)poverenju u neki medij.

Mnogo veći problem je što prihvatamo sintetičku sliku. Ako nam avatar čita vesti, onda i snimci koje gledamo ne moraju biti autentični već nacrtani. A to već dovodi u pitanje samu suštinu vesti, njihovu dokumentarnost. Naravno, sve vreme govorimo o prezenteru koji samo čita, a ne postavlja pitanja eventualnom gostu u studiju. U najboljem slučaju može da razgovara sa udaljenim sagovornikom, najbolje novinarom koji se nalazi na terenu. Pod uslovom da i njega nisu nacrtali. Ali, sačekajmo koju godinu, napredak u tom smeru je siguran.

Glavna dilema je da li medij mora jasno da naznači da se radi o VI, a ne o živom prezenteru? Zakon to, za sada, nije predvideo. Ali, zašto bi se kola slomila na nesrećnom čitaču vesti, a ne na procesu njihovog nastanka, počev od prevođenja sa drugih jezika, koje je u redakcijama potpuno preuzela VI, pa preko pisanja vesti. Da ne pričamo o radiju gde ta razlika, da li čita čovek ili mašina, bukvalno nije vidljiva.

Tako dolazimo do suštine, i to dve. Prva je da je mnogo bitnije da li taj veštački prezenter čita kvalitetne vest. I da li je medij odlučio da u taj segment, podizanje kvaliteta, investira ono što uštedi na ekranu. Ako jeste, onda je publika na dobitku. Na gubitku je ako imaju i urednike VI.

Drugo, koliko god mi nešto uređivali zakonima, važiće prirodni zakon – ako mašina može da radi nešto bolje i jeftinije nego čovek, radiće mašina. Veštačka inteligencija je tu, čak, manje invazivna. Ona radi bolje samo od onih koji su ispod prosečni. Što znači da ako VI preti da vam preuzme radno mesto, onda svoj posao ne radite dovoljno dobro ili dovoljno efikasno. Natprosečni ne treba da se plaše, po prirodi stvari, njih veštačka inteligencije ne može da dostigne.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!