Redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu – u penziji, u ovom mini feljtonu piše o snovima i jadima srpskog ujediniteljstva u svetlu predstojećih izbora i o Srbima koji vekovima gaje predstavu o poželjnosti jakog, u suštini autoritarnog vođe – “ujedinitelja”

Kao i druge zakasnele evropske nacije, koje preseca austrougarsko i nasleđe Evrope otomana, i Srbi vekovima gaje predstavu o poželjnosti jakog, u suštini, autoritarnog Vođe – „ujedinitelja“. S obzirom na činjenicu da nam je na tržištu političkih ideja i danas zapažena ponuda takvog, simboličkog ortocentra sabiranja svekolikog srpstva, izgleda da značajan segment nacije još nije umoran od takvog, za demokratska vremena, političko-istorijskog „bofla“.

Dakako, pominjući robu sa greškom, ne mislim na vrhunsko umeće političko-društvene integracije, rukovođene autoritetom dobrih razloga – prirodnih i nezastarivih prava čoveka i građanina na slobodu, jednakost, svojinu, sigurnosti i otpor ugnjetavanju. Pre svega, imam na umu osvedočenog lažnog (nacionalističkog) prijatelja istinske ljudske sabornosti, što zbilju takve političke religije ne retko svodi na „nagon svakog životno sposobnog naroda za geografskim širenjem“. Tako je, naime, o „protestu društva protiv nametnutog mu geografskog ograničenja usled organizacije društvene prinude“ pisao 1877. godine, čuveni nemački filozof prava, Rudolf fon Jering.

O nekvalitetnim „artiklima“ i predstavama govorim imajući na umu i situaciju, kada je „žetva“ ekstremno nabujalih plodova Jeringovog unošenja „cilja u pravo“, 30ih i 40ih godina prošlog veka zapretila totalnim kolapsom mogućnosti da na evropskom tlu mirno „sapripadamo sa onima sa kojima nam sapripadanje teško pada“. U knjizi: U zagrljaju Đavla (1942), teolog Deni de Ružmon je takva duhovno nezrela vremena „unošenja Boga u Naciju“ nazvao epohom „Velikog podvaljivanja“. U kontekstu lukavih podvala, na koje naseda najveći broj ljudi, zapisao je kako „beda vremena i osećaj nemoći što ga trpe pojedinci u našem današnjem neumerenom svetu teraju ih da traže i sebi daju ravnatelje kolektivno nesvesnog“.

Po starom dobrom običaju, Danas nas ovih dana podstiče da i sami potražimo odgovore na ovakva i druga pitanja, povezana sa srpskim samorazumevanjem slobode, političko-identitetske istosti i razlike, te uloge istaknutog pojedinca u svemu tome. Tako, recimo, tekstom na naslovnoj strani, „Potraga za čelnikom Srbije po meri svih“ (Danas, 27-28 jun), propitivan je, pre svega, odnos opozicionih stranaka prema eventualnoj studentskoj kandidaturi profesora Mila Lompara za predsednika Srbije.

Dan kasnije, osvanula je i prognoza kolumnistikinje Jasmine Lukač: „Determinanta je da će pobednik izbora koji slede, biti onaj koga ljudi dožive kao ujedinitelja Srbije“. Intrigantan je i njen stav da “… Srbija zaista nije razjedinjena na način kako se prikazuje i forsira u medijima“ („Vučić počeo odlazak s vlasti na Vidovdan“; Danas, 30.06.2026).

Za problem o kome pišem nije nezanimljiva ni teza programskog direktora Demostat-a, Zorana Panovića o manirima „rigoroznog ideološkog monitoringa (koji nekad zaista zna biti iritantan, kao na primer opsesija Lomparom)“ („Osećaji(i) ujedinjenosti“, Nedeljnik, 2. jul 2026).

Navedeni, kao i mnogi drugi aspekti naših tema i dilema sa „ujediniteljstvom“ i „ujediniteljima“, neosporno reprodukuju mnoga oveštala pitanja o (ne)promenljivosti naše verzije „psihičkog tipa društva“ (E. Dirkem). Možda bi, stoga, bilo logično da pravi početak ove priče vežemo za jednu, ključnu političko-filozofsku i sociološku dilemu. Ona glasi: Da li je „povratak prirodnoj izvornosti“ kolektivno nesvesnog (H. Plesner) zaista sudbinski uslov dostizanja zajedničke i lične „sreće“? Koliko su vera i nada, „investirane“ u izabranog „poglavicu“, danas, od koristi u potrazi za „sigurnijim i boljim životom“?

Najzad, zašto se ono zamišljeno – „narodnosno“ tako uspešno izdiže do neosporne formule nosioca i svrhe države, a vrhunac politike „prepoznaje“ u umeću markiranja i efikasnog neutralisanja „neprijatelja“ – na putu ka geo-političkom cilju „legitimnog“ i „suverenog“ „životnog prostora“? Sledstveno tome, zašto se ove, u moderna vremena prekasno stigle nacije, koje su „od prekjuče i prekosutra, bez ikakvog danas“, svim silama trude da odbrane tradicionalni, „autentičan“ načina života od virusa „starijeg, sretnijeg, trezvenijeg Zapada“ (H. Plesner).

Velika su i teška ova pitanja i za čitave biblioteke filozofskih i društveno-naučnih razmatranja o problemima tzv. državne nacije (francuski tip), s jedne strane, i kulturne (etničke) nacije (nemački tip), s druge. Zato, primereno obimu, konkretnom podsticaju i svrsi ove novinske analize, mislim da ima smisla da se „u igru“ uključi detalj vezan za formativnu, civilizacijski pozitivnu epizodu devetnaestovekovnog ujedinjenja najveće evropske kulturne nacije (Kulturnation). Ne mislim, naravno, na magnetizam Bizmarkove „tupe želje za pojednostavljivanjem“, koju je podrazumevala naredba: „Nemci! Mislite svojom krvlju“! (O tome: Džon Kin). Nije u prvom planu ni jedna odomaćena predstava u redovima starosedelačkog segmenta vojvođanskih Srba – koja je glasila: „Pametan ko Bizmark“. Iznad svega mislim na interpretaciju ujediniteljskog umeća koju nam nudi savremeni nemački filozof, Peter Sloterdajk, a koja Bizmarkovu formulu politike, kao veštine mogućeg, posmatra iz ugla „sposobnosti da se područje politike zaštiti od drskosti nemogućeg“ (podvukao J. K.).

Drugo pitanje, u tesnoj vezi sa našom temom – naročito u današnjim video i sonosferama zamračujuće i zaglušujuće „informativne mećave“ – samo se po sebi nameće. Formulisaću ga ovako: koliko današnja preduzeća za proizvodnju medijskih slika i prilika utiču na preovlađujući „ponos“ nenadmašnim narativom etničke nacije? Očito je da i u ovo predvečerje očekujućeg „prelomnog momenta“ srpske politike, iole obrazovan i objektivan posmatrač može da raspozna „životnost“ klasične, prošlovekovne definicije propagande. Reč je o Bernajsovom stanovištu da je „moderna propaganda (je) dosledan, istrajan napor uložen u kreiranje ili oblikovanje događaja da bi se uticalo na odnos javnosti prema nekom poduhvatu, ideji ili grupi“ (Edvard Bernajs, Propaganda – stvaranje javnog mnenja, 1928).

Svojevremeno se pričalo da je Jozef Gebels pod miškom nosio Bernajsovu knjižicu. No, da bi se, ipak, ovakvo „uspostavljanje psiholoških i emotivnih tokova“ moglo razlikovati od gebelsovskog glajhšaltovanja (monopolnog postrojavanja; upodobljavanja; ukalupljivanja misli i raspoloženja u okvire postavljenog narodnosno-državnog cilja), američki autor pojma „moderne propagande“ nudi nam dva kriterija diferencijacije „svetla“ od „tame“. To su: a/ „valjanost stvari za koju se (propagandista) zalaže“ i b/ „ispravnost objavljenih informacija“.

E sad, da li nam Bernajs, (kao i mnogi njegovi današnji sledbenici) pomažu da budemo pametniji sa ovom idejom o „valjanosti stvari“, zaključite i sami. Ili smo, pak, bez obzira na ponuđeni „lakmus papir“ za razlikovanje „dobrog“ od „lošeg“, vrlo blizu samouništenja kolektivnog uma verbalnim košmarom u kome „što više govorimo, to se manje razumemo“ (de Ružmon).

Ako u politici i na medijskoj sceni to teško možemo danas da postignemo – sve nadajući se da izbori mogu pomoći da se pomerimo iz stanja paralize jednog pocepanog i podeljenog društvenog tkiva – možda nam u želji da nam javno-mnenjske predstave o činjenicama i ljudima budu koliko-toliko bliže istini može pomoći sledeća misao uglednog francuskog sociologa Arona Remona. Na kraju predgovora čuvenoj Maks Veberovoj knjizi „Duhovni rad kao poziv“, Aron je podvukao: „Izbori na koje je doista osuđen istorijski čovek, zato, što je nauka ograničena, budućnost nepredvidiva i što su vrednosti, kratkoročno gledano, protivrečne – ne mogu se dokazati”.

Kako, onda, na osnovu kojih kriterija i merila „valjanosti“ da formiramo predstave i procenjujemo „ujediniteljske“ ponude u sam osvit očekujućeg „referendumskog izjašnjavanja“, po osi: „Ili Srbija, ili, mafija“, ili, pak, po sadržaju režimske ponude za „Ujedinjenu Srbiju“?

„Čemu“; „oko čega“; „sa kim“; „oko koga“; “protiv koga” i „kuda“ – mogla bi biti ta osnovna, test-pitanja što će smanjiti nelagodu entropijske orbite srpske politike i koliko-toliko pomoći da razumemo šta to može biti već pominjana „determinanta“ vrlo bliske budućnosti. Već sada je izvesno da se, tragom navedenih pitanja, razaznaju dve konkurentske opcije „ujedinjene“ formule prošlosti i budućnosti. Jedna je, svakako, režimska ponuda status-a quo, oko Vučićevog projekta „Ujedinjena Srbija“ i parole „Srbija pobeđuje“.

Druga opcija, koja se nagoveštava u krilu studentsko-građanske pobune i sažima u paroli: „Studenti pobeđuju“, vrlo verovatno bi mogla biti personalizovana imenom Mila Lompara i artikulisana potkom njegovih zalaganja za „srpsko stanovište“ u kulturi i politici. Na osnovu Lomparovih pisanih radova, kao i brojnih nastupa u medijima, ključne paradigme takve platforme mogu se svesti na: „liberalni nacionalizam“; „integralno srpstvo“; „evroskepticizam“ i „harmonizaciju nacionalnog i građanskog principa državotvornosti“.

No, pre nego što razmotrimo osnovne odlike obe političke opcije, njihove razlike i eventualne sličnosti, neophodno je kratko podsećanje na korene ovovremenih problema i potraga za boljim „semenom“ srpske integracije.

Za odgovore na pitanja: Kakvo je danas i kakvo nam može biti političko sutra, svakako je korisno upozorenje i Vebera i Arona da sam ulazak u politiku – naši ljudi bi kazali, u „visoku politiku“ – podrazumeva „sporazum sa paklenim silama; sami sebe osuđujemo na logiku efikasnosti“. Ta logika, po principu: „Đavolu đavolovo“, itekako može biti oprečna i moralnim valjanostima (biblijskim zapovestima), kao i ličnim opredeljenjima ambicioznih aktera, koji osvajaju moć da utiču i na Državu i na zajednicu, podseća Aron.

Ovu opasnost đavoljskog prometanja dobrog u loše, Helmut Plesner je 1924. godine lepo objasnio pojmom „radikalizma“, pod kojim „… podrazumevamo uopšteno ubeđenje da istinski veliko i dobro nastaje samo iz svesnog povratka korenima egzistencije…“ (podvukao J. K.). Pokazano je kako i zašto takav pristup životu i politici pokušava da „trajnu manjkavost svesti“ nadoknadi „prenaglašavanjem duhovnosti, apsolutizovanjem svojih ciljeva i nepopustljivošću volje“. Pridruženi su tome i posve konsekventni zahtevi iracionalističke platforme za „izvesnim jednoznačnim držanjem“.

Kako se ova činjenica radikalnog započinjanja nečeg novog – što zahteva i opravdava nasilje – „prelomila“ na sudbini Slobodana Miloševića, kao i Dobrice Ćosića? I zašto blisko, a čemerno iskustvo sa „nacionalnim preporodom“ ’90ih, mora biti uzeto u obzir kad razmatramo najfrekventnije slojeve predstava današnjeg demosa o Vučiću i Lomparu, o njihovim uverenjima i idejama?

Na počecima vlastitih uspona, krajem ’80ih prošlog veka, Milošević i Ćosić bili su masovno i ushićeno doživljavani kao „ujedinitelji“ Srba i (post-jugoslovenske) Srbije. Dakako, budući da „događaj osvetljava sopstvenu prošlost“, odnosno da ono što se „neopozivo dogodilo“ omogućava da se „lavirint prošlih događaja pojavi kao priča koja se može ispričati“ (H. Arent), valja nam ukazati na drugu stranu medalje početnog Miloševićevog i Ćosićevog trijumfa vlastite i narodne volje za „suverenošću“.

Samo deceniju kasnije, na pepelištu svojih (i naših) „ujediniteljskih“ projekata, pognuto i usamljeno sabirali su razloge vlastite i zajedničke političke propasti.

Nažalost, ni takva ostavština nije bila dovoljna da, posle izgubljenih ratova – krcatih nepojamnim zverstvima – pojačaju sklonost ka doslednom, kritičkom propitivanju vlastitih poduhvata. Pa, tako, ni da promisle ishode želja i delovanja u svetlu one narodne kako je „i put u pakao popločan dobrim namerama“. Nema tu pravih analiza lošeg upravljanja idejama.

Ne iznenađuje ni nedostatak respektabilnog suočavanja sa strateškim i operativnim greškama u odnosu prema drugim narodima. U kontekstu naoko razboritog, retoričkog iskaza: „Mi smo i krivci i žrtve“, uglavnom su preovlađivale osude „sveta koji je izdao istinu“, te „sveta koji je pogazio pravdu“.
Ovim rečima Dobrica Ćosić beležio je 16. septembra 2008. refleksije neuspelog „nacionalnog preporoda“ (U tuđem veku II).

U istoj knjizi možemo da primetimo kako, dve godine kasnije, omiljeni pisac; „Otac nacije“ i prvi predsednik Savezne republike Jugoslavije, „u planinskim noćima“ Zlatibora, pokušava dublje da „zaroni u ponore srpske propasti“. Neke uzroke sunovrata našao je i u činjenici da se srpska nacionalna ideologija formirala „mešanjem racionalnih ideja sa mitskim“. Za takve greške kaže da su u 20. veku „postale uzroci i generatori naše tragedije“.

Međutim, držim da je za temu ove naše analize posebno važno da se zadržimo na jednom, retko specifičnom mestu čitavog opusa Ćosićevih zapisa („Lična istorija moga doba“, 1951-2010). Čoveka – koji je vrhunce svoje karijere politički najuticajnijeg intelektualca doživeo zdušno insistirajući na platformi „ujedinjenog srpstva“ – kratak trenutak prosvetljenja podstakao je da zabeleži jednu, za čitav srpski nacionalistički korpus, neočekivano subverzivnu dilemu. Istovremeno sa priznanjem da je, „živeći vlastiti život“, bio „zatočenik kolektivističke ideje svoga doba“ i da se, kao takav, „trudio da popravi nesrećnu sudbinu Srba“, naš velikan se zapitao: „Možda je najkobnija ideja bila ujedinjenje srpskog dijasporičnog naroda u jednu državu“ (podvukao J. K.).

Ipak, samo koji red kasnije, ovu „zalutalu“ testamentalnu misao Ćosić vraća u „sigurnu kuću“ nacionalnog mita – u okrilje metafizičkih „krivica“ povesti i nadpersonalnih determinacija. Na kraju zapisa započeo je „svoje nepostojavanje“ zaključkom: „Za nesrećnu sudbinu srpskog naroda – krivi su i nesaznatljivi zakoni istorijskog bivstvovanja ljudi i naroda. Ti zakoni nisu podložni volji pojedinca, iako postoje istorijski periodi u kojima sudbinom naroda gospodari jedna volja – volja Vođe“.

Dakle, napravivši mali istorijski krug, stigli smo i do volje aktuelnog „gospodara“. Naslovom svoje kolumne („Vučić počeo odlazak s vlasti na Vidovdan“), urednica političke rubrike Danas-a kao da nam sugeriše da se to tako – kao odlazak s vlasti – videlo na naprednjačkom Vidovdanu. No, da li se baš sve bitno videlo na Vučićevom beogradskom, ili, pak, na kraljevačkom, studentskom Vidovdanu, malo ko može biti siguran.

Među analitičarima, koji ne rizikuju blamažu, što skoro poslovično sledi iza događajnog demantija svakog pristrasnog i apodiktičkog stava – a takvih je nažalost danas vrlo malo – preovlađuje onaj Aronov osećaj nepredvidivosti budućnosti i nedokazivosti vrednosnih sudova. Ipak, kao što suštinu svakog političkog mišljenja odlikuje „ponuda za budućnost“, a kalibar političara upravo biva formatiran umećem donošenja prave odluke u iracionalnom manevarskom prostoru (K. Manhajm), tako i običan svet, a naročito, društvene naučnike, uz sva ograničenja pouzdanog predviđanja, zanimaju perspektive bliske budućnosti, na koje će uticati politički moćnici.

Kako bilo, ima rezona da procenu ključnih odlika post-izborne budućnosti Srbije počnemo sa opcijom da na parlamentarnim izborima pobedi naprednjačka koalicija i njen lider, odnosno, na predsedničkim, kandidat koga će podržati Vučić. Iako svestan razložne napomene Hane Arent da ne možemo očekivati potpuno razumevanje režima, koji „razara kategorije našeg političkog mišljenja i standarde našeg moralnog suđenja“, sve „dok on ne bude potpuno poražen“, ipak, držim da četrnaestogodišnje iskustvo sa vladavinom naprednjaka i socijalista daje osnova za tri ključne procene vremenski prosto-proširene reprodukcije negativno postojećeg – pod nagoveštenom premijerskom palicom Aleksandra Vučića.

Imam pre svega u vidu relaciju naše vladavinske empirije sa evropskim vrednostima, operacionalizovanim u političkom korpusu Kopenhagenških kriterijuma za prijem u EU. Reč je o: 1/ Demokratiji; 2/ Vladavini prava; 3/ Poštovanju ljudskih prava; 4/ Pravima manjina; 5/ Poštovanju političkih ciljeva EU; 6/ PSP kriterijumima; 7/ Regionalnoj saradnji i 8/ Saradnji sa ICT (Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju).

U jednoj nedavnoj analizi, kazao sam da Vučićev režim nema nameru da evropeizuje Srbiju, u smislu efektivne implementacije ključnih principa, pravnih normi i kulturološko-moralnih vrednosti EU. Smatram, u tom smislu, da stabilokratski karakter režima opredeljuju tri osnovne komponente: 1. Simulacija: Oficijelna pro-EU fraza i parlamentarna „tehnologija“ usvajanja zakona, koji se tumače i primenjuju na način mrdićevske “filozofije” i legislativne tehnike; 2. Glajhšaltung: Režimsko-medijsko „filovanje“ mozgova milionskog gledališta „antibriselskim“ narativima i 3. Transakcionizam: Vlastodržačka “dam-daš” ekonomska partnerstva i “prijateljevanja” sa elitama pojedinih, ključnih članica, kao i finansijska “šargarepa” sa budžetskih linija EU.

Sledstveno tome, i dalje ima osnova za zaključak da je lažiranje “proevropskog kursa” države Srbije dobrano kompromitovalo i sam pojam Evropske unije i Zapada, uopšte, u očima značajnog segmenta populacije. Stoga, ako naprednjaci dobiju i ovu izbornu (autoritarno-kompetitivnu) rundu, može se očekivati ponavljanje istog, sa još lošijim, vrlo neizvesnim posledicama ne samo po ekonomiju i duboke političko-socijalne rascepe, već i po sve druge tokove društvene reprodukcije.

Ako se složimo da osnovno merilo moderne, demokratsko-civilizacijske egzistencije predstavlja čovekova mogućnost da “iskusi koje su prednosti slobodnog života u odnosu na ropski život” (V. Henis), onda je izvesno da nas aktuelno i njemu slično sutrašnje “stanje nacije” nipošto neće “preplaviti” osećajem verodostojne (efektivne) priznatosti individualne slobode i dostojanstva, kao i kolektivne sreće, sigurnosti i opuštenosti. Ovakav stepen bezbrižnosti “srca” i “uma” karakterističan je samo za društva koja su iskustveno potvrdila valjanost stranačkog i ukupnog konsenzusa o ustavnim temeljima zajednice.

Ne verujem ni da ohrabrenje možemo naći u sve “ofanzivnijim” naznakama mogućeg, alternativnog, strateškog geopolitičkog zaokreta Srbije, koji bi ekonomsku saradnju i “čelično prijateljstvo” sa Kinom proširio i na podrobnije partnerstvo na tzv. bezbednosnom i partijsko-ideološkom frontu. Naročito zabrinjavaju netransparentnost međudržavnog ugovaranja načina privredne saradnje, kao i vrlo rizična nevidljivost “napumpane” finansijsko-kreditne “ostavštine za budućnost”, što će buduće generacije svakako “nositi na svojim plećima” i plaćati sa svojih privatnih računa.

Država, dakle, za sada, ostaje zarobljena patrimonijalnim klijentizmom, korupcijom i kriminalom. Demokratske ustanove i procedure su umnogome obesmišljene. Razorene su, kako po vertikali, tako i po horizontali političko-sistemskog i društvenog organizovanja.

Malo toga, ili, skoro ništa ne nagoveštava pozitivne pomake u sferi vladavine prava i demokratske kulture uopšte. Sa takvim kartelom monopolne moći “sablje i mantije”; najvišim stepenom uzurpacije javnog dobra; gromoglasnom, “komandno-štabskom pedagogijom”; vatreno usijanim polarizacijama i manijakalnim potragama za “autošovinistima”, “izdajnicima”, “zaverenicima” i “neprijateljima”, aktuelne političke napetosti teško će se, na funkcionalan način, vratiti u institucionalne, ustavno-demokratske tokove.

Ništa ne nagoveštava ni da će mediji, pod kontrolom režima, prestati sa “tiranijom uma” i nasiljem nad “narodnom dušom”. Takav Duh i “dušu”, populistička propaganda “neguje” shodno gebelsovskoj ideji da „ljudi uopšte ništa ne žele, sem da se njima pristojno vlada“. I, zato će predstavu “pristojnosti” servisirati video-politika, inficirana montiranim slikama i post-istinitim rečima. Nisu im strani ni takvi “kreativni” (savetnički, izborno-štabski, urednički) izvori, što “dolivaju vodu” na političko-izbornu “vodenicu” iz najmračnijih zona „moralne praznine“, sumanutosti i “paranoidnih optužbi” (E. From). Skriveno geslo im je: „Poriči, napadaj, zameni mesta žrtve i zločinca“ (DARVO – Deny, Attack, and Reverse Victim and Offender).

Najzad, ako ćemo o tipu politike u eventualnom, budućem Vučićevom premijerskom mandatu – mislim na klasičnu razliku između praktičkog, etički „natopljenog“, dobrog upravljanja zajednicom slobodnih građana, s jedne strane, ili, pak, real-političke distribucije strahova i “helikopterskih nagrada”, s druge strane, – onda, malo toga nagoveštava da bi se ujediniteljsko „državotvorstvo“ moglo razlikovati od oporog, makijavelističkog obrasca: „Ako vas postupci optužuju ishod vas opravdava“.
Pre pola milenijuma, kada je vladalac bio odgovoran samo Bogu i istoriji, Makijaveli je preporučio CILJ, kao ključnu formulu vladavinske stabilnosti: „Neka se, dakle, vladalac trudi da pobeđuje i da sačuva državu, sredstva će se uvek smatrati časnim i svako će ih hvaliti; jer svetina se zadobija spoljašnjošću i ishodom stvari, a u svetu samo postoji gomila…“ (podvukao J. K.).

Ako je ta i takva spoljašnjost belodana sa novim autostradama i brzim prugama Srbije – koliko sutra, biće “svetska, a naša, navijačka” i na nacionalnom stadionu u Surčinu – šta želi i šta može da ponudi opoziciona, pobunjena studentsko-građanska opcija što, pored ostalog, uz očitu naklonost nekolicine nerežimskih medija, propituje i nagoveštava moguću kandidaturu profesora Lompara za “ravnatelja” novog političko-državnog kretanja? Još konkretnije, kako stvari stoje i kako bi stajale sa eventualnim postizanjem moćne podrške Lomparovim idejama „srpskog stanovišta“?

Šta može da se razazna u magli aktuelnog odmeravanja snaga, protkanog medijskim i ukupnim, po ko zna koji put, javno-mnenjskim pojačavanjem etno-nacionalističke logike kulturološkog i političkog angažmana u Srbiji. Kakvo dejstvo, u tom kontekstu, ima Lomparova “liberalna” verzija „srpskog stanovišta“ i kako bi se na post-izbornu scenu Srbije odrazila eventualna većinska podrška birača takvim idejama?

Ova nedoumica posebno je izazovna zbog profesorovog nastojanja da pokaže kako se, zapravo, rusko i srpsko stanovište istorijski i aktuelno dobrano preklapaju, te da osobe, po kojima “ruski uticaj jača autoritarnu vlast kod nas”, ostaju “u vlasti propagandne obmane”. Stoga, po Lomparu, “ako uspostavimo srpsko stanovište kao orijentir u politici ono ne može po definiciji biti antirusko. Ono može biti u većoj ili manjoj podudarnosti sa ruskim interesima” (Podvukao J. K.).

Koliko vidimo i čujemo, svih ovih godina, i Aleksandar Vučić deli isto mišljenje. Ako se tome, kao standardni rezultat istraživanja javnog mnenja, doda uvrštavanje Ruske federacije u najuži krug prijateljskih zemalja – ne retko na prvo mesto – onda, naprosto, nema iznenađenja što pro-ruska orijentacija predstavlja najmanji zajednički sadržalac spoljno-političkih preferencija svih aktera tzv. nacional-patriotskog bloka srpske kulture i politike. Štaviše, u slučaju pobede Lomparovih, geopolitičkih i drugih ideja, neki maštoviti novinar mogao bi svom tekstu dati i ovakav naslov: “I posle Vučića, studentsko-narodni Vulin”.

Verovatno i zbog toga, Milo Lompar svojim brojnim istupanjima na internet podkastima i TV medijima, što nisu pod “uredničkom” palicom režima, nastoji da kategorički diferencira vlastite “liberalno-nacionalističke” pozicije od Vučićeve politike, za koju tvrdi da nije ni nacionalna, niti proevropska.

Bilo kako bilo, argumentaciju za svoje “vjeruju” u lekovito dejstvo političkih interesa Ruske federacije na naš “oslabeli” nacionalno-državni “organizam”, naš ugledni profesor književnosti (sada i kandidat za političara), temelji na navodnoj potrebi “dekriminalizacije” srpskog stanovišta – kao “nacionalističkog”. Konstatuje, u tom smislu, 2022. godine, kako “politika koja prevashodno vodi računa o srpskim nacionalnim i državnim interesima… nije uspostavljena na nivou javne svesti”. Rešenje vidi u novoj politici, koja će omogućiti da srpsko “samorazumevanje”, kao i srpska i ruska kultura sećanja dobiju prave odgovore na pitanje: “u kakvom društvenom sistemu se odigrao preokret čije su posledice na delu”?

Naime, Lompar kaže da jedino posmatrajući procese, koji su se u Rusiji desili posle 1918., a kod nas, posle 1945. godine, Rusi mogu razumeti zbog čega je “Krim osvanuo u drugoj državi” i zašto Kijev više nije u Rusiji. U istom smislu tvrdi da samo izlaskom iz stanja koje “blokira uvide u istorijski bilans komunizma” Srbi mogu dobiti odgovor zašto je njihov narod “izručen nasilnim postupcima odnarođavanja” i “odvojen od pređašnjih ratovima potvrđenih teritorija” (Podvukao J. K.). Sve to je navedeno u tekstu Lomparovog izlaganja o srpskom i ruskom stanovištu, na Okruglom stolu “Evropa i Rusija”, u Andrićgradu, na Vidovdan 2022. godine.

Elem, nastavljajući “priču” o vidljivim, ali i nevidljivim značenjskim slojevima profesorijalno-političkog mišljenja – u svetlu Dalove (Robert) važne napomene da “teorija takođe mora da, kao praktičnu stvar, tretira uverenja i ‘ideje’ političkih aktivista kao glavnu nezavisnu varijablu” (Podvukao J. K.) – kazaću da uopšte ne treba da nas čudi što se kod Lompara, kao i kod svakog političkog mislioca, vlastita orijentacija “vrti” oko cilja.

Da bi Srbi “raskrstili” sa “duhom samoporicanja”, nužan je, kaže naš glasoviti profesor, “prelazak na drugu obalu ideološke i vrednosne reke”. Zato, u kontekstu elementarne spoznaje da priroda određenog cilja opredeljuje i karakter upotrebljenih sredstava, valja nam uočiti da se teleološko značenje željenog “prelaska”, u osnovi, uopšte ne razlikuje od političko-državnih ciljeva Miloševića, Ćosića, Šešelja, Koštunice, Nikolića i Vučića. “Nacionalni integralizam“ zajedničko im je ime.

To takođe znači da, osim željene konkretne smene Vučićevog režima, svi ostali postupci i instrumenti, na putu ka nacionalnom sabiranju – “u demokratiji”, ostaju u zoni manje ili veće neodređenosti. No, ni ovakva „fleksibilnost“ ideološkog i praktičnog uma ne čudi. Reč je o karakterističnom maniru, politički produktivnom, ne samo za „demokratske (liberalne) nacionaliste“ (u koje se sam profesor svrstava), već i za one, deklarisano neliberalne nacionaliste.

Nije zgoreg ni pomenuti da su u postsocijalističkom, tranzicionom periodu samo krajnje radikalizovani nacionalisti transparentno, bez zadrške, izlagali svoju partijsku viziju milom ili silom “nacrtane” nacionalne geografije. Najpoznatija, ali ne i jedina karta “državno objedinjenog srpstva”, jeste ona Šešeljeva. Posebno je u njoj karakteristična ratna crta zapadnog Limes-a “Velike Srbije”: “Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica”. Nema razloga da sumnjamo da su, u tom okviru, i već pomenute Lomparove, “pređašnjim ratovima potvrđene”, a za sada još odvojene “teritorije”.

Posebno u njegovom Duhu samoporicanja uočavamo neprestan napor da radikalno raskine sa prozapadnim, komunističko-titoističkim, “protivsrpskim kretanjem” i “institucionalizovanim pounutrašnjenjem srpske krivice”. Tako je, na Vidovdan 2022. godine, podvukao da “u emancipaciji od titoizma (komunizma), ne treba prionuti uz sadržaje rusofobije. Jer, aksiom titoizma glasi: antiruska spoljna i antisrpska unutrašnja politika” (“Borba protiv ruskog uticaja, borba je protiv srpskog samorazumevanja”, Novosti online, 10.07.2022.).

Profesor, dakle, misli da šanse stvarne demokratizacije Srbije postoje samo pod uslovom preumljene spoznaje da “aplauz zapadnoj moći… podrazumeva dalekosežne posledice, budući da on dovodi do toga da ideja demokratije biva potisnuta u korist ideje o zadovoljavanju zapadnih interesa” (Duh samoporicanja; podvukao J. K.). U tom duhu, anti-duhu smatra nužnim da se distancira od Miloševićeve, pa i Ćosićeve interpretacije “nacionalnog i državnog interesa”. Štaviše, sanja i o konačnom prevladavanju “fatalnog udesa srpske kulture” u kojoj se “neuporedivo više više ceni moć nego ličnost”.

Pa, s obzirom da se sve upadljivijim “talasanjima” navedenih i drugih Lomparovih ideja na frekvencijama nerežimskih medija, portalima, mitinzima i drugim manifestacijama studentsko-građanske pobune nedvosmisleno očekuje da afirmacija Lomparove ličnosti bude pouzdan propagandni “alat” Velike promene, onda je logično očekivati da se pažnja usmeri na još par detalja profesorove geopolitičke vizije neposredne budućnosti.

Filozofi, koji razmatraju “opasniji” uticaj “dijalektike srca” (u poređenju sa “dijalektikom uma”) na prelomne nacionalne izbore, kažu da je osnovno načelo života: „Najdalje stiže onaj, ko ne zna kuda ide“ (H. Plesner). Međutim, mislim da nije vreme da slavimo takvu formulu bezbrižne besciljnosti. “Ne daj Bože” da ponovo propustimo retku priliku za stvarnu promenu i, tako, ponovo zadugo zalutamo na marginu kolektivne, kvaziistorijske uspavanke, sa melodijom one “drskosti nemogućeg” i guslarskim varijacijama latinsko-srpske Credo quia absurdum (Verujem zato što je apsurdno).

Upravo zato što su nas nacionalistička uverenja srpske elite, ‘80 i ‘90ih godina prošlog veka, da je osnivačkim nasiljem u post-jugoslovenskom regionu moguće obaviti “državotvorni” posao, zakonito “ugurala” u ćorsokak Vučićevog, višedecenijskog “preveslavanja” na obalu kvazidemokratske nigdine i realne EU nedođije, držim da upravo zbog poboljšanja uslova za izbornu pobedu i smenu Vučićevog režima, sa agende antikorupcijski orijentisane političke javnosti ne sme biti sklonjeno pitanje vrednosno-interesnih obrazaca i svrha promene.

Da li neko ozbiljan misli da se politički uslov za promenu načina života – u kome će se moći “iskusiti prednosti slobodnog života u odnosu na ropski život” – zaista može postići zamračivanjem razloga za debatu o nečemu što Milo Lompar naziva “svešću o neophodnosti ruskog prisustva” i “učestvovanja u oblikovanju kulturne podloge u nas”.

Da li to treba da znači i da se, tragom ideje uticajnog kremaljskog stratega, Sergeja Karaganova, zajedno sa Rusima, “oprostimo, iako sa zakašnjenjem od jednog i po veka, od evrofilije i zapadnjaštva” (Podvukao J. K.) i, tako, svoj “mali čamac” – kako su Putinu predložili Patrijarh srpski Porfirije i episkop Bački Irinej – vežemo za “veliku Rusku lađu”?

Takođe, da li je Lomparova platforma srpskog prelaska na drugu ideološku obalu manje ili, pak, više podudarna sa Karaganovljevom vizijom evroazijskog povratka “veri, težnji ka višem duhu” i sve to zajedno sa “dodavanjem” militarističkog “gasa” na “ujedinjujuće duhovno jezgro ideološke platforme”. Nedavno je, u tom smislu, u tekstu: “Kako da Rusija pobedi u svetskom ratu”, ruski strateg podvukao da “u bliskoj budućnosti, zemljom moraju upravljati ne toliko civili koliko vojna lica. To se već dešava, s obzirom na ulogu ljudi iz obaveštajnih službi u rukovodećim kadrovima. Ovaj proces se mora ubrzati”.

Na kraju, ako hoćemo poredak slobode, nema nam druge nego da predstave i veštine političkog ujedinjavanja, umesto sibirske težnje “ka višem Duhu”, potražimo u korisnijoj i kulturološki ipak bližoj evropskoj logici.

Prepoznaćemo je u jezgrovitom Aronovom stavu da “nužnost istorijskih izbora ne podrazumeva da je misao ustuknula pred suštinski iracionalnim odlukama i da se egzistencija odvija u slobodi koja odbija da se potčini čak i Istini” (R. Aron).

Nije nama lako sa Evropljanima, ali nam je neuporedivo teže bez njih.