- Glumac je uvek, u svim okolnostima, bio stub teatra; a da li je to uvek bilo i priznavano, zavisilo je od vremena i stupnja kulture društva u kome se nalazio. Mislim da je danas glumac stub teatra i u tolikoj meri cenjen, priznat i voljen – kao nikad do sada ‒ rekla je januara 1976. Rahela Ferari.

Ističući, između ostalog, da je velika u malim ulogama žiri je 1986. apostrofirao i:”Ona raspolaže zavidnom moći transformacije, razvijenom glumačkom maštom i sposobnošću da svakom ulogom donosi na scenu i neku tajnu – u čemu je sposobnost i draž značajnih glumačkih ličnosti. Te osobine, uz vitalnost i sposobnost za glumačke preobražaje i retko umeće da u gotovo svakoj ulozi pronađe njenu suštinu, krase ovu vrsnu umetnicu.

Ja ću to da otpevam

U obraćanju prilikom uručenja “Dobričinog prstena”, Rahela Ferari je kazala:

‒ Kada glumac dobije to izuzetno, visoko priznanje za svoju scensku umetnost, prsten Dobrice Milutinovića, velikana naših srpskih pozorišta, pa to je zaista… Ne mogu a da vam ne priznam da sam uzbuđena i da mi srce treperi kao u ptice. Ovih dana fotoreporteri, novinari, saleću moju kuću i svako maltene isto pita, 10-15 pitanja, i na sve to treba odgovoriti. Sa bar jedno petnaestoro njih uvek nešto drugo, uvek nešto treće, možda ja to i ponavljam, ja to ne znam, al’ svako pita: „Recite, molim vas, drugarice Rahela, koja vam je uloga najdraža, koju ste najviše voleli.“ Ko da može glumac tu da bira, je l’ ovu volim manje, ovu volim više, sve on to podjednako voli. Ali reći ću vam, jednu ću da vam kažem. U Arseniku, kada Emi sa svojom sestrom tako slatko napaja one usamljene starce čajem sa arsenikom unutra i onda ih strpaju tamo, u jedan sanduk, da pričekaju, dok će one posle da ih upokoje, dole u podrumu. Međutim, u kući postoji i brat, koji takođe malo ima pasiju da secira te mrtvace, prevrće, i bio mu je potreban taj sanduk da izvuče mog klijenta, da stavi svog unutra, e sad, sad treba taj pokojnik da se spetlja dole u podrum. Oni prilaze tamo, ona otvori onaj sanduk “Pa ko je ovo sad?”. To mi je najdraža uloga.(...) Pa onda pitaju: „Recite, koja vam je uloga izmakla, a koju nikada, nikada niste mogli da realizujete, kažite?“ Ja odgovorim: „Ne mogu ja to da vam k-a-ž-e-m, ja ću to vama da o-t-p-e-v-a-m…”U Novom Sadu je bila opereta, tako sam i primljena… A vidiš, sad sam se setila… kad su stavili na repertoar “Tri devojčice”…U toj opereti, jedna veličanstvena glumica Olga Ilić igra staricu, ona i jedan dedica sede ispod venjaka i tiho pevuckaju: „Kad nam bog decu da, to beše zlatna sreća sva, pa kad su još maleni, mislimo da će ostati, al’ sad prolaze dani, a mi smo najednom sami i tad ništ’ ne mare za roditelje stare“… Imala sam devetnaest godina kad sam rekla da li bi mene sreća mogla tako da me pohodi, da me poseti… Kad bih nekim čudom ja to mogla da otpevam… A eto, sad mi se ukazala prilika…

Strihnin…

Za vreme okupacije, neko pokuca na moja vrata za vreme racije, specijalna policija. Ja otvorim: „Jeste li vi Rahela Ferari?“ Ja kažem: „Pa čekajte, kako to, pa da vidimo…“ Moje glumačko umeće sad, sad treba nešto smisliti, brzo, brzo, na brzaka, sad ćeš ti to… „Pa nemojte sad, čekajte, moja majka je Nemica, molim vas, ja prema tim nemačkim zakonima imam neke beneficije da ja mogu…“ „A je l’ imate vi dokumenta?“ „Pa ja nemam, nemam, znate, ali ja ću to časkom, eto tu preko u Zemunu ja sam rođena, sad ću ja to časkom da vama… Ništa vi ne brinite!“ „Ništa, ništa, pođite vi samo s nama.“ Pođem s njim, dođemo tamo, a njegov šef slomio ruku, sad on pita preko telefona: „Šta da radim, ja sam gospođicu priveo, ona kaže takva i takva stvar, može dokumenta da nabavi” Kaže šef: „Dobro, neka ona dokumenta donese, a vi… pustite je.“ A on meni kaže: „Slušajte, ja ću da vas pustim, nabavite dokumenta i nemojte pokušavati da nestanete, jer onda će stradati vaši ukućani, nego vi lepo da ta dokumenta donesete.“ Moja jedna zlatna, dobra prijateljica, pošten, divan čovek i krasna glumica, Kapitalina Erić, ona me tako krišom posećivala i tako ona tu mene malo teši, a ja kažem: „Znaš šta, Kapitalina, molim te nabavi mi strihnina, nabavi mi strihnina, neka ja to imam kod sebe kako bih… Vidim da je bezizlazna situacija, da ja to časkom proguckam i ovako da se ja ne mučim…“ „Nemoj, Rahela, ne mogu ja to tebi da nabavim, nikako ne mogu, možda ćeš ti ipak da se izvučeš, pa ti si spretna, ti si pametna…“ „Ne, ne, ne, nabavi mi.“ „Ne mogu, ne mogu ja to tebi da nabavim…“ I tako ja, međutim, nabavim ona dokumenta, pa to je grdna jedna priča, to je dugačko i čudesno, i tako, ništa, ja sam to nabavila. A ovih dana me zove Kapitalina i kaže: „Je l’ vidiš da sam bila u pravu što ti nisam dala strihnina”, kazala je Rahela praćena smehom i aplauzima.

Jovan Hristić ju je zvao i „majstor nepredvidljivog detalja“, a ona je, govoreći o jednoj od najdražih uloga rekla:

‒ Ta gospođica Gilkrist, kako sam je ja studirala, doživljavala, posle moje tople nezaboravne role iz mladosti u Fedorovoj “Maturi”, moja je najdraža uloga, i ne verujem da će mi se dati još koja tako lepa šansa. Ja sam prizvala tu Gilkrist, htela sam da u nju proniknem od njenih malih nogu, tim pre što sam znala da ona nije igrana tako kako sam ja želela da je igram. Želela sam da je ostvarim tako upečatljivo i duboko, s gorčinom i s vapajima, a ne samo s jednom spoljašnjom operetskom eksponažom. Gospođica Gilkrist je, kao i sve ostale ličnosti u “Taocu”, bezvredno, nesuvislo stvorenje, koje se u životu ponaša kao u ludoj zemlji, u ravnodušnosti kojoj je prethodilo očajanje. […] Zadovoljna sam, zaista sam zadovoljna ovom svojom ulogom. Onu scenu molitve u trećem činu ja sam studirala, ja sam je gotovo izmislila. Od operetske pesmice napravila sam ljutu, paklenu optužbu. Ne optuživši nikog direktno, ali čudeći se i vrišteći protiv jednog suludog, avetinjskog vremena. Posle se videlo da u tom podignutom dramatskom besu ima opravdanja i za celu predstavu.

Rahelizam

Pričajući o Jugoslovenskom dramskom, apostrofirala je:

‒ Osobenost ovog teatra je bila izuzetna suptilnost u glumačkom izrazu i spektakularnost u režijskom postupku. Najbolji iz svih republika zalagali su se i izgarali na svome poslu, te su tako i ostavili, utisnuli trajni i neizbrisivi pečat u temelje – ne samo beogradskog, nego i jugoslovenskog pozorišta uopšte.

Govoreći o odnosu gledalaca i glumca, kazala je:

‒ Istina je da publika jednim delom može da utiče na domet predstave. Ali, želela bih da kažem šta je veliki ruski glumac Smoktunovski jednom prilikom rekao. Njegovo je mišljenje da je uvek dužnost glumca da publiku, koja može biti pomalo nezainteresovana ili umorna, probudi, animira, uzbudi, ne štedeći, pritom, sebe, tek onda igrajući punom snagom, ne predajući se apatičnosti koja mami i otaljavanju svoga posla u očekivanju kraja predstave. Ovakav postupak oživljavanja predstave mnogo više iscrpljuje glumca, više nego premijera – ako je publika zainteresovana i angažovana. Ovim je Smoktunovski hteo da svaki glumac zna i da je svestan da je sam kriv ako nije uspeo da zainteresuje publiku… Kad god sam ovako postupala u mojim predstavama, svaka publika me je razumevala i prihvatala.

Upitana za instinkt, životno iskustvo i “rahelizam”, odgovorila je:

- Scensko stvaralaštvo uvek počinje iz početka. Sutra nije više kao što je bilo juče. Koje scensko iskustvo! Nikakvo ja scensko iskustvo nemam. Ja sam stalno u prvom razredu; i to je dobro… I tekst kad dobijem, ja volim da znam da ga ne znam. Kad smo radili Per Ginta, kažu ovi mladi glumci: kako to Rahela jednom rečenicom pogodi… Kaže Mađeli: „Njena čaša je puna vode, to je teška voda. A vaša je još samo – voda.“ Šta to znači iskustvo? Valjda koliko je ko pametan, koliko može da razume svoj zadatak. […] E, to… Šta to znači – „rahelizam“? To je ono što uvek idem dalje, što nisam zadovoljna samo ispunjenjem zadatka koji imam pred sobom. Možda to nije uvek adekvatno za scenu. Neka, ja volim na taj način da stvaram ulogu, ja sam kreator.

Napominjala je:

‒ Svako je glavni akter svog života, svako je veliki, niko neće da bude mrvica, pa ni moj moler, ni moj Adil koji mi unosi ugalj… A ja sam veliki strastvenik gledanja, primanja i pamćenja svega oko sebe.

Na pitanje da, polazeći od sopstvenog života, kao i od svih onih života koje je živela na sceni, kaže šta je osnovno za lep i dostojanstven život čoveka, odgovara :

‒ Umesto odgovora, citiraću reči velikog mađarskog pisca Madača: „Čoveče, bori se i nadom nadaj se!“

(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Branko Pleša – Sve u isti mah”)

Monografija

Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je I zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.