Nekadašnji epicentar masovnih proevropskih protesta u glavnom gradu Gruzije danas izgleda sasvim drugačije. Rustaveli avenija je raskopana, saobraćaj je zatvoren, a ispred zgrade parlamenta ostalo je nekoliko šatora protivnika vlasti. Prizor iz Tbilisija gotovo neizbežno priziva poređenje sa Beogradom – samo što su u Srbiji šatori između najvažnijih državnih institucija imali sasvim drugačiju političku funkciju.

Nekoliko šatora ispred monumentalne zgrade gruzijskog parlamenta, nekoliko zastava i ljudi koji se tu smenjuju gotovo su jedini vidljivi trag protesta koji su prethodnih godina Tbilisi pretvarali u jedno od politički najnemirnijih mesta na Kavkazu.

Tokom nedelju dana provedenih u glavnom gradu Gruzije početkom avgusta, na ulicama nema slike koja je prethodnih godina obilazila svet – desetina hiljada ljudi na Rustaveli aveniji, kordona policije, vodenih topova, suzavca i zastava Gruzije i Evropske unije. Umesto demonstranata, centralnim delom grada danas dominiraju građevinske mašine.

Rustaveli avenija, najvažnija politička ulica u zemlji, potpuno je raskopana. Rekonstrukcija gotovo dva kilometra saobraćajnice, od Trga slobode do Tamar Čovelidze ulice, počela je 23. jula. Prema planu gradskih vlasti, radovi bi trebalo da budu završeni do kraja novembra. Menjaju se podzemne instalacije, kolovoz i trotoari, kablovi se premeštaju pod zemlju, postavlja nova rasveta.

Na sredini tog gradilišta nalazi se parlament.

A ispred njega – šatori.

Ne mnogo. Dovoljno, međutim, da podsete da politička kriza zbog koje su hiljade Gruzijaca izlazile na isto mesto nije nestala zajedno sa masovnim demonstracijama.

Rustaveli avenija godinama je politički barometar Gruzije. Posebno od proleća 2024, kada su desetine hiljada ljudi protestovale protiv zakona o „transparentnosti stranog uticaja“, koji su njegovi protivnici nazvali „ruskim zakonom“.

Vladajući Gruzijski san tvrdio je da je zakon potreban kako bi finansiranje organizacija iz inostranstva bilo transparentnije. Kritičari vlasti, opozicija i veliki deo nevladinog sektora videli su ga kao pokušaj kontrole civilnog društva po modelu propisa koje je prethodno koristila Rusija.

Sukob je ubrzo prerastao pitanje jednog zakona.

U zemlji u kojoj podrška članstvu u Evropskoj uniji tradicionalno obuhvata veliku većinu stanovništva, protesti su postali borba oko mnogo većeg pitanja: da li se Gruzija i dalje kreće prema Evropi ili se, pod vlašću Gruzijskog sna, vraća u političku orbitu Moskve.

Posle parlamentarnih izbora u oktobru 2024. kriza je dodatno produbljena. Gruzijski san proglasio je pobedu, dok je opozicija odbila rezultate tvrdeći da izbori nisu bili regularni. Vlast je optužbe odbacila. Pravi trenutak eksplozije došao je krajem novembra.

Premijer Irakli Kobahidze saopštio je 28. novembra 2024. da Gruzija do kraja 2028. neće stavljati pitanje otvaranja pregovora sa Evropskom unijom na dnevni red.

Iste večeri Rustaveli je ponovo bio pun.

Policija je protiv demonstranata koristila vodene topove, suzavac i biber-sprej, a desetine ljudi su uhapšene. Protesti se, međutim, nisu završili posle nekoliko noći.

Nastavljeni su mesecima.

Amnesty International je u junu ove godine, u izveštaju simbolično nazvanom „500 dana protesta, represije i otpora“, ocenio da se Gruzija suočava sa ozbiljnim urušavanjem prostora za političko i građansko delovanje.

Prema podacima te organizacije, tokom višegodišnjeg talasa protesta hiljade ljudi bile su privedene ili novčano kažnjene, stotine su prijavile torturu ili drugo zlostavljanje, dok je više od 150 ljudi završilo u zatvoru u postupcima koje Amnesty smatra nepravičnim ili politički motivisanim.

Paralelno sa pritiskom na ulici, menjali su se i zakoni.

Tokom 2025. vlast je pooštravala propise o javnim okupljanjima. Blokiranje saobraćaja, prekrivanje lica i kasnije ometanje kretanja pešaka mogli su da dovedu do pritvora, dok je ponavljanje pojedinih prekršaja otvorilo mogućnost krivične odgovornosti.

U jednom trenutku čak je i stajanje na trotoaru ispred parlamenta postalo predmet postupaka protiv demonstranata.

Novčane kazne nisu ostale samo na papiru. U proleće ove godine pojedini demonstranti, ali i novinari koji su izveštavali sa protesta, prijavili su da su im blokirani bankovni računi zbog neplaćenih kazni za navodno blokiranje saobraćaja.

Istovremeno je rastao pritisak na političku opoziciju. Tokom 2025. više istaknutih opozicionih političara završilo je u zatvoru nakon što su odbili da svedoče pred parlamentarnom komisijom koju nisu priznavali kao legitimnu.

Vlast sve optužbe o političkoj represiji odbacuje. Gruzijski san tvrdi da želi članstvo zemlje u Evropskoj uniji, ali uz očuvanje nacionalnih interesa, tradicionalnih vrednosti i mira sa Rusijom.

Na ulicama Tbilisija danas se, međutim, mnogo jasnije vidi rezultat zamora i pritiska nego političko razrešenje krize.

Ispred parlamenta nema velikog kampa.

Nekoliko šatora deluje gotovo neprimetno u odnosu na veličinu zgrade i gradilišta koje je progutalo Rustaveli aveniju.
Ljudi koji u njima borave i dalje protestuju protiv vlasti. Njihovo prisustvo ima manje praktičnu nego simboličku snagu: da mesto na kojem je počeo najveći talas protivljenja Gruzijskom snu ne ostane potpuno prazno.

Tokom sedam dana boravka u Tbilisiju nije bilo drugih vidljivih većih protesta u centru grada. To je možda najveća razlika u odnosu na fotografije iz Gruzije na koje se evropska javnost navikla tokom 2024. i 2025. Nema mase.

Nema blokirane avenije – sada je blokirana zbog građevinskih radova.

Nema neprekidnog zvuka pištaljki i skandiranja.

Ali nekoliko šatora ispred parlamenta ostalo je kao fizički dokaz da sukob nije završen.
I upravo taj prizor posmatraču iz Srbije teško može da ne bude poznat.

Šatori su prethodnih godinu i po dana postali deo političke ikonografije i Beograda. Ali gotovo na suprotan način.

Dok ispred gruzijskog parlamenta u nekoliko šatora borave protivnici vlasti, u Beogradu je šatorsko naselje koje je dobilo naziv „Ćacilend“ nastalo kao kontrapunkt studentskim blokadama i protestima protiv vlasti predsednika Aleksandra Vučića.

Postavljeno je u martu 2025. u Pionirskom parku, između Predsedništva Srbije i Narodne skupštine, neposredno pred veliki studentski
protest 15. marta.

Formalno su ga pokrenuli „studenti koji žele da uče“, odnosno grupa koja se protivila blokadama fakulteta. Mesecima kasnije, kada je nastava na fakultetima uglavnom bila obnovljena, šatori su ostali. Danas je tada pisao da su u prostoru ostale pristalice SNS-a i da je prvobitno obrazloženje za postojanje kampa postalo teško održivo.

Tako su Beograd i Tbilisi dobili dva naizgled slična prizora, ali sa gotovo obrnutim političkim značenjem.

U Tbilisiju mali šatorski kamp predstavlja ostatak protesta protiv vlasti.

U Beogradu je veliki kamp nastao kao odgovor na protest protiv vlasti i zauzeo upravo prostor između institucija na kojem bi se demonstranti inače mogli okupljati.

Razlika nije samo vizuelna.

Ona pokazuje koliko isti instrument – šator, kamp, fizičko zauzimanje javnog prostora – može imati potpuno različitu političku funkciju.
Studenti kao politička generacija

Poređenje Gruzije i Srbije ima još jednu dimenziju.

U oba društva mladi i studenti postali su važan deo protesta koji prevazilaze konkretan povod zbog kojeg su počeli.

U Srbiji je neposredni povod za studentski pokret bio pad nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici 1. novembra 2024. i smrt 16 ljudi, posle čega su zahtevi studenata usmereni na odgovornost institucija, objavljivanje dokumentacije i funkcionisanje pravne države.

U Gruziji je generacijska mobilizacija počela oko pitanja koje na prvi pogled izgleda drugačije – evropske budućnosti zemlje. Ali se i tamo protest brzo proširio na pitanja institucija, izbornih uslova, policijskog nasilja, slobode medija i granica moći vlasti. Postoji, međutim, važna razlika.

Studentski protesti u Srbiji razvili su decentralizovan model organizovanja kroz plenume, blokade fakulteta, protestne šetnje i akcije širom zemlje.

Gruzijski protest je, uprkos različitim grupama koje u njemu učestvuju, ostao snažno vezan za jedno mesto.
Rustaveli.

Ispred parlamenta počinje i završava se veliki deo moderne političke istorije Gruzije.

Zato nekoliko šatora koji danas tamo stoje možda govori više od njihove brojnosti.

Nekoliko stotina metara dalje, na Trgu slobode, svakodnevni život Tbilisija ne daje mnogo nagoveštaja da se zemlja nalazi u jednoj od najdubljih političkih kriza poslednjih godina.

Turisti prolaze prema starom gradu. Restorani su puni. Prodavnice rade. Metro prevozi hiljade ljudi ispod centra grada.
Čak i neposredno kod parlamenta pažnju pre privlače ograde i građevinske mašine nego političke parole.
To je možda i najneobičniji utisak današnjeg Tbilisija.

Grad u kojem su se do skoro svake večeri sudarale dve vizije budućnosti zemlje na prvi pogled ponovo izgleda kao grad koji se bavi svakodnevnim životom.

Ali politička pitanja koja su ljude izvela na Rustaveli nisu rešena.

Odnosi Gruzije sa Evropskom unijom ostaju duboko poremećeni. Opozicija osporava legitimitet političkog sistema. Međunarodne organizacije upozoravaju na sužavanje prostora za protest i nezavisne medije. Vlast tvrdi da brani suverenitet zemlje i sprečava destabilizaciju.
Rustaveli će, prema najavama gradskih vlasti, do kraja godine dobiti novi asfalt, trotoare, rasvetu i podzemne instalacije.