ПРАВА ЉУБАВ
Пре три дана, Љиљана Пекић, супруга и доживотна сапутница великог српског књижевника Борислава Пекића, преминула је мирно у сну у 94. години, оставивши иза себе причу о љубави која је превазишла оквире обичног живота и прерасла у вечну стражу над једном монументалном књижевном заоставштином.
Као успешан архитекта и жена ретког грађанског достојанства, Љиљана је провела тридесет и четири године у браку са једним од најкомплекснијих умова наше културе. Када су се венчали 1958. године, Пекић је носио тежак жиг бившег политичког осуђеника који је године провео на робији. Свесна ризика, али вођена непоколебљивом вером у њега, Љиљана је једном приликом описала те почетке речима које најбоље сведоче о њеној несебичности:
„Када сам се за њега удала, била сам убеђена да никада неће, с обзиром на његову биографију, успети ишта да објави, али сматрала сам да то и није важно, да ћемо успети да живимо од моје плате. Није тако било. Он је прво радио сценарија за филмове, а касније су почеле да се штампају његове књиге и изводе његове драме. Велике вредности ретко могу да пропадну. Био је невероватан радник, велики демократа, такав и као муж и као отац.”
Њена љубав није била само романтична спона; била је то свесна, тиха и херојска одлука да се постане штит и ослонац генију. Њихов бег у Лондон 1971. године, где је Љиљана прва отишла са ћерком Александром како би му утрла пут, био је бег ка слободи писања. Док је Пекић исписивао најдуже и најдубље реченице српске књижевности, она је држала породичне зидове, балансирајући између реалног света и унутрашњих космоса које је њен супруг свакодневно стварао.
Прави, дубоки и тихи подвиг Љиљане Пекић почео је онда када се Борислављев живот угасио 1992. године. Тамо где би многе судбине поклекле пред тугом, она је започела своју тридесетогодишњу мисију. У Пекићевој радној соби остале су стотине сати немих сведока – магнетофонских трака на које је писац, опседнут временом и детаљима, годинама диктирао своје дневничке забелешке, интимне мисли и скице за будуће романе.
Љиљана је деценијама седела сама са тим тракама. Преслушавала је глас свог преминулог супруга, дешифровала сложене белешке, дигитализовала рукописе и мукотрпно припремала необјављени материјал за штампу. Кроз тај невероватан труд, поново је оживљавала његов глас из тишине, реч по реч, траку по траку, дарујући српској култури дела која би без ње остала заувек заробљена у магнетофонском намотају.
Преко Фонда „Борислав Пекић”, који је основала, учинила је да Пекић никада не постане „мртва природа“ на полицама библиотека, већ жив и присутан саговорник за сваку нову генерацију читалаца.
Њен одлазак није само крај једног дугог и часног живота – то је коначни сусрет двоје људи који су поделили судбину, изгнанство и вечност. Љиљана Пекић је свој дуг према љубави и књижевном генију испунила до последњег даха, а њено име остаје нераскидиво уткано у сваку велику реченицу коју је њен изабраник оставио иза себе.